Патриотизам, фудбал и селектор

Патриотизам је воће чудновато – без проблема успева у различитим климатским условима. У Америци га, примера ради, конзумирају свакога дана у повећим количинама – попут хамбургера и помфрита. На крају крајева, патриотизам је саставни део америчког начина живота. На Балкану је ситуација мало сложенија па се патриотизам често помиње у дијаметрално супротним контекстима. Једни га сматрају блажим обликом национализма – насупрот шовинизму који се, по истој логици, тумачи као претерани излив националних осећања. Други га опет изједначавају с национализмом – али притом и национализам изједначавају са шовинизмом па на концу излази да је и шовинизам у истој равни са патриотизмом. Уосталом, колико људи толико и ћуди – односно патриотизама.

Узмимо на пример подврсту под називом локал патриотизам. За разлику од „глобалног” родољубља, патриотизам локалног типа подразумева претерани степен заљубљености у конфигурацију властите авлије. Када, рецимо, фармер из западне Оклахоме више љуби хектар сопственог необрадивог камењара неголи целокупну раскош северне Калифорније. Или када Мирослав Илић пева: „Али метар мога села Америка цела”, с тим што се у поменутим стиховима мање-више потенцира локал патриотизам у спрези с патриотизмом мегаломаније. А то је већ трусно подручје мешања лажног и форсираног патриотизма.

Зато је ипак боље потражити помоћ пријатеља „Вујаклије” који каже да патриотизам означава љубав према отаџбини, илити родољубље. Пошто се данас љубав у већини случајева мери количином новца, онда се и патриотизам све више проматра кроз монетарне наочаре. Тако испада како су данас истински родољуби заправо бизнисмени (чак и они контроверзни), односно предузетници и тајкуни разних фела, који патриотски пељеше искључиво на домаћем терену. Стога би се као додатни емпиријски показатељ патриотских осећања домаћих бизнисмена могла узети пракса уметања имена државе Србије у назив привредног субјекта. Уосталом ослушните и сами како звучи Србијанска трикотажа или Здружене шећеране Србије илити Српска индустрија месних прерађевина. Невоља је једино у томе што држава Србија за такву врсту (лингвистичког) патриотизма наплаћује таксу од цирка 465.110 динара, што би у преводу значило да и код отаџбине више нема џабе.

Мада није све ни у парама. Доказао је то председник фудбалског савеза Толе Караџић када је за наводно ситне новце довео искусног Дика Адвоката на место селектора репрезентативне момчади. Па иако је наоко непатриотски и крајње ауторитарно заобишао в.д. селектора Љубинка Друловића, Толе је у маниру скоро па доживотног маршала српског фудбала, урадио и нешто корисно за локални патриотизам. Наиме први је у пракси имплементирао две основне премисе новог Закона о раду – довођење страних инвеститора и запошљавање људи пред пензијом.

Као што је вероватно познато, холандском стручњаку је остало још свега три године до заслужене пензије што га је истурило у први план кандидата за посао селектора – испред перспективног Валтера Зенге. Наравно, Толе је водио рачуна да све буде у складу са Законом о раду,тако да ФСС као нови послодавац није у обавези да Адвокату плаћа отпремнину за његов минули рад у Емиратима и Кореји. С друге стране, реч је о страном држављанину који је вољан да део себе инвестира у српски репрезентативни фудбал не би ли га некако прогурао на европски шампионат.

Социолог