Рокенрол на плажи

Специјално за „Политику”

Сан Себастијан – Четрдесетдевето издање фестивала „Heineken Jazzaldia” у Сан Себастијану традиционално је отворено великом бесплатном журком на плажи Зуриола. Сунце је још обасјавало Баскију када се на терасама зачуо први свинг (вокалисткиња Рене Мари са обрадама песама Ерте Кит, класичан репертоар „Колумбија џез бенда”, бибап домаћег саксофонисте Виктора де Дијега), као пријатна добродошлица хиљадама људи разних генерација, пристиглих директно са плаже, или из неког од барова са пинчосима и чаколијем.

А у моменту када је сунце коначно „уронило” у океан, са највеће, „Зелене сцене” на плажи огласио се легендарни гитарски риф – „You Really Got Me”. Време је било за рокенрол. Иако је недавно прославио 70. рођендан, Реј Дејвис, некадашњи вођа „Кинкса”, нема намеру да се пензионише. Штавише, „Where Have All the Good Times Gone” можда носи жал за невиним, несташним шездесетим годинама, али кад погледамо истини у очи: пред нама је био добродржећи господин, донекле смежураног лица, али јасног осмеха, неспретно се гегајући, али је то још увек рокерски плес; фарба косу одржавајући изглед вечитог дечака, таман да не одскаче од дупло млађих клинаца око њега, који не само да одлично свирају, већ у томе истински уживају.

Двадесет песама у програму су без изузетка из опуса Дејвисовог некадашњег састава. Он их је и написао, има право да се њима и даље размеће. А када се, једна уз другу, поређају „Sunny Afternoon”, „20^th Century Man”, „All Day and All of the Night”, „Days”, „Celluloid Heroes”, „Lola”... схватате да је једини малер (ако је уопште?) овог човека био што су у његовој младости постојали „Битлси” и „Ролингстонси” – баш као што је у Србији тешко навијати за ОФК Београд, поред Звезде и Партизана.

„Нисам као сви други”, можда би био Рејов коментар?

Између песама, евоцирао је породичне журке из детињства („Come Dancing”), сарадњу са Лусиндом Вилијамс („A Long Way From Home”), или откривао како су настале поједине песме.

„Не би било ни ’Рамонса’, ни бенда ’Ван Хелен’, нити ’Металике’, да није било ’Кинкса’!” Па, у праву је...

„Волео сам блуз”, причао је док је бенд ваљао тешки, лењи буги.

„Дошао сам са овом ствари у нашу гаражу и рекао момцима: ’Хоћу да звучи као Ледбели или Биг Бил Брунзи.’ А онда је мој брат Дејв извалио тај риф. Нећеш ваљда сад ово да з...? Увек је био мајстор за то! И, отишли смо у студио (бенд је убрзао, прим. аут.), и он није хтео да попусти, и, тако је (бенд је још убрзавао.) дошло до овога!” И, опет онај риф, и цела плажа је певала „Цуро, стварно ме имаш!”. Кулминација, па лажни крај. Вратили су се уз нежну мелодију „Waterloo Sunset”, да би публику поново разиграли у чврстом ритму „Low Budget”.

Даље се на „Зеленој сцени” спремала нова акција, сада у ритму фанка. И то оног најбољег – на сцену су изашли Џорџ Клинтон и „Parliament/Funkadelic”. Клинтон више нема шарене дредове, нити кичасту одору, већ је био обучен као прави газда – сиво одело, бела кошуља, кравата и шешир – и тако „озбиљан” шепурио се око својих посланика, и дириговао опчињеном паством („Једна нација у груву”).

Двадесетак музичара на сцени били су одевени у разнолике костиме: радник на градилишту, индијански поглавица, репер, просјак, и, наравно, омиљени „Дел Носке”, овог пута поручујући газди „од... Џорџе!” (исписано на носу). Изазивао је хистерију када би скинуо костим/нос и изводио серију окрета у месту, као да га је струја погодила!

Иза је цепао љути фанк: грув је валовито убрзавао и успоравао, гитаристи су испоручивали ватромете страховитих сола, бубњар је тутњао, двојица дувача солима су расекли небо, три цуре су се разметале и облинама и гласовним могућностима, стално зачикавајући газду Џорџа. Нестварно је било са којом лакоћом су пумпали толику снагу („Free Your Mind and Your Ass Will Follow!”). Пред очима посетилаца јесте био циркус, али организовани – истовремено се стиче утисак да је цела представа импровизована, али и да ју је до најмањих ситница изрежирао лично Спилберг. Као и увек – „хоћемо фанк!” поручивали су једни другима, урлајући из свег гласа у дубокој ноћи.

Уз „Atomic Dog”, још једна велика журка на Зуриоли тријумфално je окончана. А заправо, почела је већа забава, један од најбољих џез фестивала на свету...