Еклестон платио 75 милиона евра да му не суде због мита

Старо, добро правило да на Западу ко има паре има и све остало, нову потврду добило је окончањем процеса против водећег човека Формуле 1. Суд у Минхену прихватио је нагодбу по којој је Берни Еклестон за 75.000.000 евра купио слободу. Тачније, толико је платио да му се не суди због мита.

Цео случај корене вуче још од 2002. када је, после банкротства немачког медијског могула Леа Кирха, 47,5 одсто акција Формуле 1 прешло у власништво баварске државне банке „БајернЛБ”.

Оно за шта се теретио Еклестон догодило се још 2006. Тада је он дао Герхарду Грибовском, једном од директора банке, 33.000.000 евра, а у оптужници је писало да је новац исплаћен како би деонице Формуле 1 биле продате приватном фонду ЦВЦ (CVC Capital Partners), компанији са којом је Еклестон пословао.

Да би се боље разумела овако велика сума коришћена као мито треба знати и следеће. У Формули 1 постоји колективни уговор (concorde agreement)по коме се утвруђује који ће се тимови такмичити, начин расподеле пара од телевизијских права, као и новчане награде.

Потписници колективног уговора су три стране: ФИА (Међународна аутомобилска федерација), ФОТА (Асоцијација тимова Формуле 1) и компанија „Ф 1 администрација”. Овај трећи субјекат настао је 1981. као последица рата из 1979. између тадашње аутомобилске федерације (ФИСА) и удружења конструктора возила (ФОКА) чији је председник био Берни Еклестон. Еклестон је постао оснивач и власник новоосноване фирме задужене да се брине о тв-преносима. Те 1981. потписан је први колективни уговор, па у временским размацима (1987, 1992, 1997, 1998 и 2001.) још пет. Заједничко за све је да су носили ознаку „строго поверљиво” и само су заинтересоване стране тачно знале шта се у њима налази јер од свих глобално профитабилних спортова кретање финансија у Формули 1 је брижљиво чувана тајна и тек с времена на време „процури” нешто друго од оног циљно пласираног јавности.

Еклестон (рођен 28. октобра 1930) коначно се као неприкосновени број један у Формули 1 (петнаест година, од 1972, био власник чувеног тима Бребем) устоличио 1995. када је као председник ФОКА пренео на своју компанију „Ф 1 администрација” сва комерцијална права везана за такмичење. Бунили су се тада са разлогом и Мекларен и Вилијамс и Тирел, али су остали ћутали, и све се, у најблаже речено сумњивом послу, завршило на протестима.

Од тада је, више него раније, свим збивањима дириговао Еклестон, увећавајући лично богатство у једном тренутку и до 3.500.000.000 евра (пре неколико година развод од супруге Славице олакшао га је за 750.000.000 евра).

Када је у првим годинама овог миленијума Формула 1 прерасла Еклестона, у целу причу укључили су се (можда су били присутни и раније, али не постоје подаци за тако нешто) моћнији финансијски играчи попут ЦВЦ (као продужена рука америчке банке Ситикорп основан у Европи 1981, а данас обрће капитал различитих инвеститора од 40.000.000.000 евра) или сада банкротиране (ми би смо рекли да је воде стечајни управници) америчке банке Лиман брадерс. Они су 2006. пазарили Формулу 1 поставши највећи акционари и то ЦВЦ са 63,4, а Лиман брадерс са 15,3 одсто удела у власништву (од значајнијих су ту још Славица са 8,5 и Берни Еклестон са 5,3 одсто, плус је задржао, са годишњом платом од 4.200.000 евра, директорско место у „Формула 1 промоције и администрација”).

Банкар Грабовски је 2012. осуђен на осам и по година затвора због примања мита, а у току суђења Еклстон се бранио да је Грабовском био принуђен да да новац јер је овај, наводно, претио да ће обелоданити порезницима њеног величанства Еклстонове „игре без граница” у Великој Британији.

Еклстон је за нагодбу прво понудио 25.000.000 (претила му је казна између три месеца и 10 година иза решетака), док су тужиоци тражили 100.000.000 евра. На крају, нашли су се на 75.000.000, а порука је јасна: у западним демократијама труди се да будеш богат и онда нема зиме...