Да сам имао исте услове био бих као Фетел и Батон

Милош Павловић је рођен 8. октобра 1982. године у Београду, а аутомобилизмом је почео да се бави са девет година возећи картинг. Био је првак Југославије, а затим је почео да вози италијански картинг циркус. Са дванаест година је постао вицешампион Европе, а 1996. је освојио „Ајртон Сена трофеј” који је одржан у Јапану. Освојио је италијанску Формулу 3 и шампионат „Ворлд сериес лајт”.

Ове сезоне бележи одличне резултате у „Ламборгини супер трофеју Европе”. Са клупским колегом Едуардом Пископом заузима прво место у генералном пласману са 106 бодова после осам трка, а четири пута су освојили прво место.

– Веома сам задовољан досадашњим током сезоне. Успели смо да се попнемо на победничко постоље на свим до сада одржаним тркама. Поред тога, ја сам направио једну пол позицију у Пол Рикару и оборио два апсолутна рекорда стазе у Силверстону и Спа Франкоршампу. Наш циљ је освајање Европског шампионата. Возе се још четири трке и сигурно ћемо се максимално трудити да и на њима остваримо што боље резултате – изјавио је Павловић у интервјуу за „Политику”.

„Ламборгини супер трофеј Европе” је најбржи шампионат на свету у коме сви учесници возе аутомобиле исте марке, „Ламборгини гаљардо ЛП570-4”. Сви возе технички исте аутомобиле, а шампионат није подељен у класе по типу аутомобила већ по рангирању возача од стране Светске аутомобилске федерације (ФИА). Паралелно са европским возе се шампионати и у Америци и Азији, а првих десет из сваког такмичења стиче право да вози Светски шампионат који ће се одржати у Малезији на стази Сепанг.

– Најзадовољнији смо трком у Белгији на стази Спа, која важи за једну од најтежих стаза на свету. Постигли смо две победе у два дана и обарање апсолутног рекорда стазе, једноставно речено, перфектан тркачки викенд.

Недавно је имао част да вози на Меморијалу у част Ајртона Сене у Имоли поводом обележавања 20 година од смрти легендарног аса. На скупу су још учествовали Фернандо Алонсо, Дејвид Култард, Герхард Бергер, Јарно Трули, Иван Капели, Алесандро Нанини, Габријеле Тарквини и многи други.

– У Имоли нисам био срећан и по први пут у својој каријери о утисцима са трке немам шта да кажем. За мене ово уопште није била трка, већ само моје искрено одавање почасти мом једином идолу.

Павловић је једини Србин са лиценцом за такмичење у Формули 1. Међутим, до сада није дебитовао у „најбржем циркусу” пре свега због недостатка новца.

– У односу на постигнуте резултате у досадашњој каријери, сигурно могу успешно да наступим у било ком шампионату ауто-спорта, укључујући и Формулу 1. Моје учешће у том такмичењу већ од 2002. године више није био сан, већ реалност, која се нажалост до сада није остварила. Разлог је недостатак бар једног спонзора који је пре свега требало да у једном оваквом пројекту види пре свега своју материјалну корист, а самим тим и интерес да ме подржи.

Побеђивао је Џенсона Батона и Себастијана Фетела пре него што су отишли у Формулу 1. Касније су они освојили титуле, а Павловић никада није добио шансу да дебитује у најпрестижнијем аутомобилском такмичењу.

– Батон и ја смо практично одрасли заједно, возили смо огроман број трка заједно, нешто мање са Фетелом. Наш учинак пре њиховог уласка у Формулу 1 је идентичан, иако нисам могао у то време да рачунам на подршку спонзора коју су они имали. С обзиром на ово, уопште не видим ниједан разлог зашто не бих постигао исте резултате под истим условима као и они у Формули 1.

Одувек је имао подршку породице да се бави аутомобилизмом, а признаје да нема страх иако овај спорт важи за јако опасан.

– Све је почело са првом вожњом у картингу. Тада сам осетио да сам управо пробао нешто што ће означити мој живот, иако тада још увек нисам знао шта је стварно испред мене. Страх од брзине немам јер она у мом спорту сама по себи у принципу није опасна. Опасни су технички кварови, сопствене грешке, као и грешке осталих учесника у трци. Све ово заједно управо је оно што мој спорт чини опасним.

Због такмичења је рано напустио земљу, али му је жеља за успехом дала снагу да преброди тешке тренутке.

– Променити свој хабитат са непуних 12 година није уобичајено, напротив. Остао сам у једном дану без шире породице, пријатеља и мојих вршњака из школе. Ако овоме додамо и чињеницу да је наша земља тада пролазила кроз најтеже године од Другог светског рата и да ради овога остала деца нису хтела чак ни да се играју са мном, морам да признам није било лако. Ипак, ја сам у односу на осталу децу и околину уопште, већ у то време био шампион. Ова чињеница и неисцрпна жеља за успехом дала ми је снагу да све проблеме успешно пребродим – закључио је Павловић.

К. И.