Објективно, неукусно

Злочин над Тијаном Јурић узнемирио је читаву нашу јавност, што наравно не чуди, сваки нормалан човек је најдубље потресен страдањем ове девојчице, али да ли то даје за право медијима да нас до детаља извештавају о начину на који је она злостављана? Изостављање бизарних појединости не би никако нарушило принцип објективног и благовременог информисања, а сачувало би достојанство жртве.

Зар није било довољно рећи да је девојчица отета, силована и убијена (гушењем), зар већ то није исувише прецизно, зар са тих неколико речи медији не би испунили свој задатак објективног извештавања? Изношењем гнусних детаља пређена је граница доброг укуса и зашло се на терен када више није реч о информисању, већ о удовољавању радозналости, понекад болесној радозналости. Зашто смо морали да знамо како су тачно изгледали последњи тренуци Тијаниног живота? Не знам коме је то потребно. Зашто смо морали да сазнамо како је осумњичени описивао „понашање“ своје жртве? Зар је иједна реч некога ко је починио такав злочин важна, осим за истрагу, зар заслужује да осване у новинама и да буде читана, тумачена, да производи реакцију? Зар то не спада у ментално загађење?

Исто тако, не знам каква је корист и од саопштавања начина на који је убица откривен. Досад сам лаички сматрала да то спада у тајне професије. Сада, ето, ми добро обавештени грађани, имамо математички прецизну реконструкцију злочина и знамо да је починилац истог откривен захваљујући праћењу мобилних телефона на подручју где је Тијана нестала. Зар ови редови не скривају поруку будућим злочинцима да пре него што крену у реализацију свог мрачног наума, мобилни телефон оставе код куће?

Ако се већ толико ослањамо на високу технологију, зар права корист од ње не би била да је прекршена – јер је реч о несталом детету – и за убудуће била измењена ставка у закону по којој, како смо чули из медија, мора да прође 24 сата да би се издао налог да се нечији мобилни телефон лоцира, за које време он може и да се испразни, што је био случај и с Тијаниним.

И на крају, потпуно се слажем с професором Правног факултета Оливером Антићем да овај случај завређује да се поново размотри важећа казнена политика и евентуално уведе доживотна робија, чиме би се починиоци овако тешких злочина заувек одстранили из људске заједнице, јер су сами доказали да јој не припадају и да су изгубили право на синтагму – људско биће.

Књижевница из Београда