Беарин пустоловни пут у Звезду

У Сплиту је јуче сахрањен Владимир Беара (1928-2014). Био је толико славан да је његов прелазак 1955. из Хајдука у Црвену звезду привукао пажњу и иностраних новина.

Голман који је бранећи за Југославију задивио Енглезе 1950. на Вемблију, одбранио пенал једном од највећих асова свих времена Пушкашу у финалу Олимпијских игара 1952. у Хелсинкију, голман репрезентације Европе 1953. против Енглеске, решио је, после треће шампионске сезоне с Хајдуком (1950, 1952. и 1955) да промени клуб. Да из Хрватске пређе у Србију!

То је била сензација над сензацијама. Не само спортска, него и политичка. И ван Југославије.

Околности под којима је напустио Сплит и дошао у Београд су прерасле у предање. Изјаве које су не само тада, него и касније, даване више су заваравале, него што су откривале.

Василије Николић је у то време био Звездин човек. Не формално, него за поверљиве послове.

– У Фудбалском савезу Србије сам затекао поруку генералног секретара Црвене звезде Слободана Ћосића да хитно дођем код њега. Чим сам стигао секретарица ме је увела код њега. Још с врата ме је питао да ли сам слободан идуће недеље. Разуме се, за Звезду сам увек био слободан, – каже Николић. – Рекао ми је да се ради о трансферу једног репрезентативца и морамо да га склонимо негде због приговора његовог клуба на регистрацију за Црвену звезду.

Био је то – Беара. Ћосић је Николићу открио какву му је улогу у том подухвату наменио:

– Планирао сам да га ти доведеш!

Међутим, генерални секретар Звезде је, ипак, променио роле:

– Рекао ми је да је одустао од мене, јер би моја каријера у Фудбалском савезу Србије могла да буде угрожена. Због тога је то поверио службенику Звезде Душку, чијег се презимена више не сећам.

Без обзира на то Николић је био одлично упућен у то како се одвијала пустоловина Беариног извлачења из Сплита и доласка у Београд:

– Најодговорнији део посла је обавио неки аутопревозник Миле, велики Звездин навијач, коме је она помогла око увоза неког репрезентативног комбија. Отишао је у Сплит тим комбијем, појавио се пред Беарином зградом у радничкој униформи и рекао телохранитељу, којег је поставио Хајдук да му чува голмана, да су му јавили за неки проблем са струјом. И док је он петљао око струје и одвлачио пажњу чувара Беара се кришом увукао у његов комби. То је Беарина жена, која је била за њега велики ауторитет, сигнализирала „мајстору”, који је одмах „завршио посао”, сео у комби и напустио Сплит. Славни голман је лежао у комбију док нису изишли из града да га нико не би видео. Успут их је чекао Душко, који је добио задатак да уместо мене води ту акцију. Беару су одвезли на одредиште које је одабрао Слободан Пенезић Крцун, тада изузетно моћан човек у Србији.

Сплитски Еро је, кад се бура стишала, дошао у Београд и постао Кум. И један од најзаслужнијих за процват Црвене звезде (првак 1956, 1957, 1959. и 1960. и освајач Купа 1958. и 1959). Њу је, на Беариној сахрани, представљао Владимир Поповић, његов некадашњи саиграч.

Канта масти на растанку с Војводином

У књизи догодовштина фудбалера Војводине „Ведри дани црвено-белих” Боривој Миросављевић је открио да је после рата један млади голман из Сплита, тада четврти у Хајдуку, препоручен Новосађанима. У Војводини су видели да је даровит, али је убрзо сплитски клуб остао без двојице чувара мреже и придошлица се вратио у Сплит. Био је то Владимир Беара. На растанку с Војводином, у оно време опште немаштине, добио је – канту масти!