Скривене поруке

Већина људи воли да комуницира са онима који своје поруке упућују отворено и директно без обзира на то да ли су позитивне или негативне. У директној и искреној комуникацији људи се осећају сигурно зато што знају шта други мисли, јер увек упућује јасну поруку.

Други тип комуникације је онај у којем други комуницира индиректно, нејасно, најчешће тако што истовремено упућује две поруке. Поред оне очигледне поруке, постоји и она друга која је наговештена, прикривена, невербална или имплицитна. Управо та друга порука најчешће садржи оно што се заправо поручује. Тако долазимо до ситуације у којој се једно каже, а друго поручује.

Иако би било идеално да људи увек говоре само оно што мисле, мало је вероватно да ће људи да одустану од двосмислене комуникације. Главни разлог за то је што ова врста комуникације доноси неку добит. На пример, на тај начин је могуће да се избегне конфликт са неком особом, јер је могуће истовремено да јој се нешто поручује, а да се тврди да јој се то не поручује. Из тог разлога је двосмислена комуникација веома заступљена у свакодневним животним ситуацијама. Можемо да приметимо да што је већи степен цивилизованости неке заједнице, то њени припадници више избегавају отворене конфликте, тако да је и већи раскорак између изговореног и онога што се заиста поручује.

Способност „читања” скривених порука спада у једну од важних социјалних вештина. Само особа која јесте у стању да региструје и исправно протумачи ове прикривене сигнале може да има потребни сензибилитет да добро разуме и да се оријентише у комуникацији са различитим људима. Ове поруке се често називају „психолошке” за разлику од оних очигледних које се називају „социјалне”. Зато је добро да сваки човек буде помало и психолог.

Не само да је важно „читање” психолошких порука, већ је важно поседовати и оне способности које су засноване на овом читању: способност да се примерено одговори на њих, као и способност да се упути психолошка порука. Све то скупа спада у социјалне вештине које су важан елемент социјалне и емоционалне интелигенције.

Иако ове вештине могу да се науче, најбоље је када се стекну у детињству. Примећено је да она деца која се нису играла довољно са другом децом, са којом су родитељи увек искрено комуницирали, немају развијену ову способност читања скривених сигнала. Зато је важно да се деца међусобно играју, јер тако откривају важност прикривеног, психолошког нивоа комуникације. Родитељ који у игри намерно шаље „дуплу поруку” тако што страшним гласом и изразом лица детету каже: „Дођи, нећу ти ништа” присиљава дете да одлучи која је порука права. Тако деца уче да мисле својом главом и да током комуникације „читају” суптилне сигнале других. Некада се до бистрине мора доћи преко збуњености.