Песмом растерује мрак

Горњи Милановац – Слободан Бркић је студент Факултета политичких наука у Београду. Оцене у индексу: осмице, деветке и десетке. Врстан је компјутериста програмер. Свира клавир и компонује за овај инструмент. Говори енглески као што се говори на Острву, у Америци, Индији или са кинеским нагласком – како кад треба. Говори шпански и италијански, такође. Путем интернета разговара са Јапанцима, било на токијском или на неком од провинцијских изговора...

Већ сте задивљено закључили: тај момак је геније. У праву сте, но не журите са одушевљењем док вам не откријемо једну „ситницу” из његове биографије. Слободан од рођења живи у мраку, без очињег је вида.

– Та моја братаница је родила тројке, па су бебе одмах смештене у инкубатор. Нажалост, грешком „људског фактора”, дечак и једна од девојчица, Нада, ослепели су, док је трећу бебу Веру несрећа мимоишла. Њихова мајка их је одмалена учила песми, духовној и старој народној, изворној. Тако су, како Слободан често каже, „певајући разгонили мрак”.

Ово нам исприча Свето Дамњановић, рођен у селу Глушци код Богатића, а одавно је Милановчанин. Слободан део летњег распуста проводи код деде Светомира, где смо се и упознали.

– Основну школу сам, са сестрама, завршио у Глушцима, потом средњу музичку у Шапцу. Сад сам апсолвент политичких наука, на смеру за међународну политику. Сестра Нада, која је моје судбине, завршила је музичку академију, а Вери преостаје још дипломски испит на Економском факултету у Београду. И као што деда рече, нас троје певамо одмалена, први концерт смо имали овде у Милановцу, пре 12 година, колико смо тада све троје имали, а бар 20 пута смо гостовали у Америци. Певали смо у Бостону, Њујорку, Портланду, Питсбургу, Кливленду, Чикагу, у Лос Анђелесу, на Флориди...

Хајде енглески, шпански и италијански, али како је научио јапански, чак и неколико дијалеката који се говоре у Земљи излазећег сунца – прекидамо га питањем. Његов метод је поучан за свакога који жели да постане полиглота.

– Језике учим у четири корака. Прво је слушање на аудио курсевима; следи конверзација са људима којима је језик који учим матерњи; потом активно слушање страних телевизијских и радио-станица. Ту су још читање (помоћу читача екрана) и писање. Иначе, компјутер је мој „гласни алат“: помоћ при студирању, незаобилазан је при стварању разних програма, често и вид забаве и активног одмора.

Док смо још код Јапана, да чујете и ово. Слободан је исписао своје податке на интернет-сајту, а поред имена је написао (89). Хтео је да објави да је рођен 1989. године. Међутим, у јапанском удружењу стараца су прочитали поруку другачије: један Србин који говори јапански и има 89 година достојан је њиховог чланства. Тако је наш јунак, 41 годину пре рока (члан тог друштва стараца не може бити млађи од 65 година), стекао чланску карту. То му је добро дошло да повремено, кроз „интернетску жицу” ћаска са понеком старином из тог удружења.

Слободан је, благодарећи компјутеру, непрекидно у послу. Ангажован је од антихакерске организације, која ради под покровитељством Владе САД, у стварању антивирусних програма за заштиту података на банковним рачунима и тајни које се тичу безбедности уопште.

Разговору са Слободаном никад краја, па тако дознасмо и ово. Тројка из Глушаца има и млађег брата Миодрага. Љубитељи кошарке ће се сигурно сетити дугајлије Бркића из „Мегавизуре”. Е тај се сад спрема да заигра у кошаркашком клубу једног америчког колеџа. Куриозитет је да је старији брат осредњег раста, онакав каквих је највише на свету, а Миодраг је досегао 218 сантиметара, а таквих на свету нема баш много.

Најзад и наше питање: има ли лека? Одговор одмах добијамо од деде:

– Слободан и Нада су се, као бебе, нашли у Бостону. Примио их је и прегледао доктор – Јапанац. Ко верује да се у свету ништа не догађа случајно, и у овоме ће наћи некакав знак. Рекао је да је за операцију рано, да треба сачекати да бебе одрасту. Бебе су одрасле, али за свако око треба по сто хиљада долара, а очију је два пара. Годинама прикупљамо средства. Операција ће се обавити на клиници у Сан Франциску.

Намерно смо одустали од питања чиме ће се Слободан бавити кад ускоро заврши факултет. Ваљда ће се о дипломираног дипломату, изврсног програмера и полиглоту отимати амбасаде и фирме са пословима у иностранству. Осим, ако враг није посве однео шалу у своју рупу.