Повуци, потегни…

Чудо је лингвистичка аритметика: 1+1=1, тј. српски плус хрватски једнако српскохрватски; 1–1=3, тј. српскохрватски минус хрватски једнако српски, хрватски, бошњачки. А биће, по свему судећи, и 1–1=4, само да се Црногорци преломе. Повуци, потегни, четири репе ишчупаше из једног корена, но поставља се питање како разликовати те репе. Можда уз помоћ Европе, јер Европом кружи један баук, баук – квизова. Овај баук стигао је и до југоисточне Европе па ево питања за вас: "Та књига се на једном језику зове Хари Потер и ватрени пехар, а на другом Хари Потер и пламени пехар. Који је наслов на српском, а који на хрватском језику?"

Читав век/вијек/столеће/стољеће можете размишљати, али не верујем да одговор можете смислити ако књигу нисте држали у руци. А ја сам до тог питања дошао овако. Наиме, моје старије кућно Српче воли да чита па је тако прочитало и три књиге о Харију Потеру. Када се појавила четврта књига, решим да га обрадујем, уђем у сасвим обичну београдску књижару, купим књигу, дођем кући, дам је у руке малом читачу, оде он да чита, кад ето ти га после пола сата, каже: "Шта ти је, бре, ово?" Погледам ја … хрватско издање Харија Потера. Приметило моје Српче да је нешто другачије. Појма немам откуда у оној обичној београдској књижари хрватско издање, али знам да на основу наслова Хари Потер и ватрени пехар нисам препознао хрватско кукавичје јаје. "Ћути, сине, и читај", кажем ја свом малом кућном Српчету, а већ ме занима како ће реаговати на хрватски превод. Оде дете, чита књигу неколико дана и ништа не пита. Ја већ нестрпљив, приупитам га једног дана: "Је ли, како напредује Хари Потер?" "Добро, што?", каже он. "Онако, питам, је л’ разумеш све?" "Разумем, што?" "Па има ли ту неких речи које не разумеш?" "Нема… У ствари, има. Шта значи обитељ?" Објасним му ја, оде он, прочита књигу од скоро 500 страна, не пита више ништа, ја такође не питам више ништа. А мало ми чудно што њему ништа није чудно, ипак му је то први блиски и озбиљнији сусрет са "сувременим хрватским књижевним језиком". Узмем књигу, отворим је насумице и пажљиво прегледам ту 264. страницу.

Кад оно стварно нема ништа чудно, осим ијекавице (но њу су моји кућни Српчићи апсолвирали на летовању у Црној Гори) и двеју речи — вриштина и путокључеви. Зовнем дете, дам му да прочита ову страницу и кажем му да подвуче све речи које не разуме. Прочита дечко и врати ми књигу. Погледам, подвукао само реч вриштина. Добро, то ни ја не разумем. Претпоставио сам да је у питању некаква хрватска дијалекатска реч, али сам је за сваки случај потражио у речницима. И где је нађем? Тамо где ће је свако наћи, у Вуковом Српском рјечнику из 1852. године. Вриштина је исто што и вресак, тј. вријесак. У српском издању Харија Потера ту стоји вресиште.

Међутим, било ми је занимљиво да моје Српче није подвукло реч путокључеви, школски пример хрватског новоговора. На тој би се речи збунио и сваки образовани Србин и сваки образовани Хрват. Реч мирише на некакве кључеве за путовање, али какви кључеви, за каква путовања, сам Бог зна. Као што зна и дете које је прочитало књигу. На моје питање: "А шта су путокључеви?", старије кућно Српче одговорило је: "Путокључеви су ствари … неке … старе ствари … довољно је да их додирнеш и малим прстом и они те преносе … из … са једног на друго место." Човек учи док је жив. Да сам пак у руци имао српско издање књиге, ја бих знао да се путокључеви на српском каже телепортациони кључеви

У ствари, постоји ту још једна реч која би се мирне душе могла означити као "хрватска новоговорна" – метлобој. Занимљиво је да је ни моје старије кућно Српче ни ја нисмо подвукли. А нисмо је подвукли зато што смо обојица схватили да је то хрватска реч за оно што Срби зову квидич. Не знате шта је квидич? Квидич је, то се научи у првој књизи серијала о Харију Потеру, игра у којој чаробњаци лете на метлама и покушавају да се докопају некакве несташне златне лоптице, зване скривалица. Ако знате то, и ако знате за двобој и десетобој, нећете имати никаквих проблема са разумевањем хрватске речи метлобој.

Кад се све сабере, међу 265 речи на тој страници хрватског превода књиге Хари Потер и ватрени пехар нашле су се тек три у које бисмо мирне душе поболи хрватске барјаке. Но, за реч вриштина огрешили бисмо душу, чиста српска реч из најсрпскијег српског речника, оног Вуковог, и из најчистијег српског времена, из средине 19. века. А моје Српче из овог времена није препознало њену српскост. Тако да нам остају само две ad hoc кованице, сковане за потребе превођења Харија Потера, мада су у контексту обе биле значењски сасвим прозирне за моје старије кућно постјугословенско Српче.

Е, то доказује да је, осим аритметике и језик чудо. То доказује да ће оне четири репе ишчупане из истог корена још неко време личити једна на другу, јер језици не настају за пет, десет или петнаест година, језици настају деценијама и вековима. И не настају сами од себе, него захваљујући још једном чуду – људима. А какви чудни људи живе на овим просторима, може се десити и да се ишчупа још по која језичка репа из оног корена, као што се може десити да се све те репе поново затрпају у исту рупу. Ко поживи, видеће шта ће бити.