Не осећам тријумф због награде

ИНТЕРВЈУ
Гран при "Ибис" за најбољи филм Првог филмског фестивала Србије, који је управо одржан у Новом Саду, освојио је филм "Belle epoque или Последњи валцер у Сарајеву" Николе Стојановића, а овом делу су припале и награде за најбољу женску улогу, за музику, сценографију и за маску. После 17 година "тумарања" по мраку разних бункера, Стојановићев филм сада живи једини прави мрак, којем и припада – таму биоскопске дворане.

Никола Стојановић, филмски редитељ и сценариста, историчар и теоретичар филма, ових дана радо говори о свом филму, дуго сањаном сну. Праведан као на испиту из историје филма, када пажљиво слуша и мери знање студента, разумевање и познавање настајања и одрастања кинематографије, професор Стојановић је срећан, али и сетан. Због тога и изостаје питање: "Очекују ли нас можда поново "belle epoque" – боља времена?" Ипак…

Шта за Вас значи гран при на Филмском фестивалу Србије у Новом Саду?

Последњих двадесет година потрошио сам на два пројекта која су паралелно настајала и са тешкоћама остварени. Један је филм, а други књига под називом "Режија: Акира Куросава", објављена крајем прошле године. Данас су оба пројекта завршена, а књига је добила и признање као капитални пројекат. Да се нашалим, сада кажем да сам капиталиста, прошао сам транзицију и имам два капитална дела. Међутим, то јесте био кошмарни сан. Нико не може да претпостави како сам пролазио кроз све ово, јер све што радим, радим одговорно, било да је то кување кафе, кување ручка или снимање филам. Сада, када је све окончано, осећам задовољство, без осећања тријумфа или сујете. На првом националном фестивалу Србије мој филм је апсолутни победник. Знате, боље је када награђују него када бију. То се код нас смењује.

Који су кључни разлози онемогућили да завршите филм?

Филм је настајао крајем осамдесетих година прошлог века. Реакције на квалитет сценарија су биле позитивне и он је 1989. године убедљиво заузео прво место на конкурсу СИЗ-а кинематографије БиХ. Снимали смо током лета 1990. године и, када сам измонтирао прву верзију, сви који су филм гледали били су задовољни. Када је почео рат, промениле су се и околности. Ако се сетимо, 6. априла 1992. године Немачка је признала независну БиХ, супротно ономе што се у Сарајеву догађало 80 година раније. Преко ноћи, естаблишмент у Сарајеву се преокренуо, негирајући део историје и ставио замерке мом филму. То није било трагично већ комично или, боље рећи, трагикомично. Не презирем такве људе, сажаљевам их јер се окрећу као петао на крову, сходно томе како ветар дува. То су опортунисти у домену уметности, који се приклањају политици и политичким трендовима о којима је снимљено много добрих филмова, као што је, на пример, "Мефисто" Иштвана Сабоа. Поред политичког утицаја, ту се очитовао и недостатак професионализма у нашој кинематографији. За филм су биле заинтересоване многе утицајне личности филмског естаблишмента, али су сви посустали. Нису имали поверење да тај филм заслужује да буде завршен.

Али, у Вашем филму политика је тек у другом плану?

Овај филм је уметничка визија и у њему нема политичке реторике. Од почетка рада на филму говорио сам да није реч о реконструкцији епохе, већ о реконструкцији мог виђења те епохе. Тиме се нисам оградио од политике, али, моје виђење припада уметности. Главни јунаци филма су, за историју, маргиналне, анонимне личности, а историјске личности сам још у првој верзији филма сврстао у статисте "са задатком". Машту не спутава никакво ограничење историјских података.

Добрим читањем историје на овим просторима предвидели сте, чини се, многа дешавања?

Сећам се да смо снимали сцену демонстрација испред катедрале у Сарајеву из 1912. године. Реконструисао сам прве сарајевске политичке демонстрације прошлог века, које су биле у знаку уједињења Јужних Словена и отпора аустроугарској окупацији. Друге сличне демонстрације уследиле су 1992. године, 80 година после првих. То су једине две манифестације грађанског незадовољства у Сарајеву. Сценарио је настајао крајем осамдесетих година и антиципирао сам да ће се крај века у неким аспектима поклопити с почетком века – слично незадовољство и немири, Сарајево, поново у епицентру међународних догађаја, крвави расплет и распад дела Европе по шавовима. Не знам да ли имам пророчке способности, али непогрешиво повезујем. Сада ми говоре да филм није застарео већ је добио на вредности јер резимира цели 20. век.

У тему одрастања главног јунака у Сарајеву, уградили сте и "детињство" кинематографије на Балкану. Колико је то последица Вашег педагошког рада на филмским академијама у Сарајеву, Новом Саду и Београду?

Само звучи да сам се као професор историје филма закачио за тему "детињства" кинематографије. Намера да направим филм посвећен пионирима филма није дошла као последица мог педагошког рада и бављења историјом филма, већ обрнуто. Студирао сам и завршио архитектуру, али сам знао да ћу се бавити филмом. Био сам члан кино клуба у Сарајеву, писао о филму и уређивао студентски лист "Наши дани", покренуо филмски часопис "Синеаст"... Пошто сам се као страствени филмофил бавио прошлошћу филма, добио сам понуду да предајем историју филма. Књигу о Куросави замислио само као филмофил који истражује великог редитеља, а не као докторат. У целом овом послу сам зато што сам фанатик за филм. Жао ми је када на Другом каналу РТС-а нема филмова у 14 сати, зато што се у том термину преносе седнице Народне скупштине. Волим старе, црно-беле филмове. Они су чаробни и ниједан дигитални, анимирани ефекат не може да замени њихову лепоту доживљаја.

--------------------------------------------------------------------------

Декаденција филмске уметности

Да ли ће филм "Belle epoque или Последњи валцер у Сарајеву" бити приказиван у биоскопима?

Немам дистрибутера. Када сам га започињао био сам убеђен да је и комерцијални и уметнички пројекат. Али, када су ми неки рекли да "Belle epoque" није комерцијални пројекат био сам шокиран. Ипак, пошто сам професор историје филма јасно ми је у чему је проблем. У последњих 15 година завладала је декаденција у филмској уметности. Од када је Тарантино најбољи редитељ у Америци, а у Европи Алмодовар, то је сигуран знак да је укупни квалитет светског филма опао.