Разбијено огледало Каићеве стварности

Да површно и неуко закључује, Иштван Каић успешно доказује у сваком свом тексту, па и у овом последњем. Најпре да разјаснимо једну ствар. Више пута сам јавно и писмено, и у директној полемици, демантовао тврдње и образложења Ратка Дмитровића која је дао о мојој смени. Каић је то морао да прочита, ако већ претендује да озбиљно пише о случају Шкоро, поготову што је све доступно. Дакле, понављам, да би Каић лакше схватио и запамтио: никад, ниједном речју, ни јавно, ни у четири ока, ни на једном колегијуму „Новости”, а одржавају се два пута дневно, Дмитровић ми, за десет месеци, није замерио како радим или водим деск. Пошто Каић очигледно воли некакво позивање на сведоке, моје тврдње лако може да провери код сваког члана колегијума „Новости”, уколико буду смели да кажу. Ово је још један доказ да није довољно само писати или мислити о нечему, већ је потребно нешто и знати. Али, Каићу то изгледа тешко пада, јер је унапред припремио своју пресуду, како и доликује сараднику Бебиног Института. За моју тужбу против Дмитровића Каић заиста не мора да брине, једино нисам знао да о тим предузетим корацима морам прво њега да обавестим.

Нисам скренуо пажњу сам на себе, нити сам се у РТС-у, или било где другде, појавио самоиницијативно како бих се промовисао. На мене су пажњу скренули, пре свега, бахатост и неукост власти и оних које су они одредили да буду некаква мера наше вредности и стварности. Не питајући се, нажалост, да ли ти људи уопште испуњавају услове да процењују да ли неко ради неки посао добро или лоше. На мене је, уосталом, пажњу скренуо и сам Каић, својом неаргументованом анализом.

После оваквих и сличних написа осећам се као победник. Немам ништа против да Каић више верује Дмитровићу него мени. То је за мене природно, као што је природно и да Вучић хвали Каићеве текстове. Најприродније од свега јесте да у том троуглу постоји Беба. И што се мене тиче, могу наставити до миле воље да се воле и уважавају, али поставља се питање цене. А истина је нема. Она је само једна. И ту не може бити погађања ни лажних признања. О цензури Каић нема ни довољно знања, а још мање сазнања, да бисмо озбиљно полемисали о тако важној теми. Да бих задовољио Каићеву потребу за примерима, ограничен простором, поменућу један: Да ли је цензура кад се најпре објави колико је шта све поскупело од прехрамбених производа у Србији, а онда, после интервенције из више министарстава и усијаних телефона, направи нови текст како је све појефтинило и да никад није било повољније? Све с образложењем главног уредника како смо владин лист и да слободно новинарство не постоји!

Али прође све, а проћи ће и ово. И то, наравно, брже него што неки мисле, а онда ћемо морати да се погледамо у очи. Каић ће, нажалост, кад се поставе истинска огледала и успоставе прави стандарди, бити само још један неуспешни пројекат. Бебин или Вучићев, свеједно. Жалосно за једног релативно младог човека који је таман умислио да може да пресуђује о свему важном у једном друштву. Али, у сваком случају, добра тема за анализу. Наравно, кад дође време.