Очаравајући шарм Давида Бижића

У Мартин театру у Чикагу одржана је премијера опере „Дон Ђовани” В. А. Моцарта. Чикашким симфонијским оркестром дириговао је Џемс Конлон. Поред нашег Давида Бижића у улози Лепорела, наступила је инострана екипа солиста: Кристофер Малтман (Велика Британија) у насловној улози, Тамара Вилсон (САД) у улози Дона Ане, Ага Николај (Пољска) као Елвира, Ајлин Перез (САД) као Церлина, Саимир Пиргу (Албанија) као Дон Отавио, Џонатан Мичи као Мазето и други.

Извођење „Дон Ђованија” на Фестивалу Равинија у Чикагу било је полуконцертно, костимирано, уз минимални мизансцен и с уверљивом глумом протагониста. Коришћен је и простор гледалишта, што је извођењу дало посебну драж. У овој верзији представе, без сценографије и с оркестром на сцени, потребни су врхунски певачи. Гледаоцима ништа не одвраћа пажњу, остаје чистота певања као највећи квалитет. Базу извођења чинио је сјајан оркестар, примерен Моцарту, скроман по броју инструмената, неповећаван у обиму, у потпуности примерен захтевима партитуре. Џемс Конлон, с великим ауторитетом који има, управо је од свог оркестра начинио савршену основу и потпуну подршку певачима.

Како је ова Моцартова партитура у правом смислу „dramma giocoso”, тако су и ликови и парови подељени по категоријама опере серије и опере буфе, а најбуфонскији лик је Лепорело, који је, у тумачењу Давида Бижића, изазивао гласан смех у гледалишту. Сваки његов покрет, мимика, располагање сценским простором, заједно с простором гледалишта, дозволили су му да развије најпре своје глумачке способности, а да затим улогу баса – баритона буфо посебно изнесе у аријама (сјајно тумачена арија „Списак”), али и у дуетима с Дон Ђованијем и Дона Елвиром, у ансамблима и финалима као незаменљива дубока звучна основа свих вокалних партија.

Давид Бижић има масивну појаву „човека с нашег поднебља”, шармантно лице и веома изражајну гестикулацију. Очигледно је да се у улози Лепорела осећа „на своме”, комотно, слободно и растерећено. Не представља певача који се намеће, све што пева и показује потпуно је и једино у функцији текста, радње и саме музике. Зато све делује тако логично, непретенциозно, а бескрајно хуморно. У Америци се иначе не негују разорни и снажни гласови, мада нису били претерано умивени, али убедљиво остварују дух и стил Моцартове музике. Чини се да је та добра мера између виртуозитета, освојених дубина, али и правих баритонских валера деонице, у комбинацији са заводљивом и функционалном глумом, услов успеха у тумачењу ове улоге, како је то Бижић и показао. Он не фасцинира снагом гласа, чак су и његове дубине понекад сасвим утишане, али управо укупна интерпретација, посебно лакоћа певања брзих, кратких пасажа које није лако извести, даје штимунг Моцартовог начина и стила.

Он уме да се поиграва на сцени, да се ставља на располагање другим актерима, да помно прати руку диригента, да пева као да се радује свакој фрази и сваком тону. Није ли та радост певања Моцарта оно што просечне певаче издиже до најбољих? Све звучи тако лагодно, природно и лепршаво, а тако је ђаволски тешко!

Давид Бижић, као Лепорело, држи конце драме у својим рукама, а саму деоницу савладава у великом маниру највећих уметника. Био је то његов деби на Фестивалу Равинија у Чикагу.

Без даха су оставиле све три даме, посебно Американка Тамара Вилсон као Дона Ана, која тако добро пева своју партију да убрзо заборавите на њен изглед и типично америчке габарите. Друге две даме, посебно Пољакиња Ага Николај (Дона Елвира), носиле су представу у највише изражајне висине. Трећа дама – сељанчица Церлина (Ајлина Перез), која изгледом и понашањем призива холивудску сцену, изузетне је појаве и гласовних могућности, као и њен партнер Мазето. Али, где је ту скромни сеоски пар?

Овације је добио и тенор из Тиране Саимир Пиргу у улози Дон Отавиа, млади уметник раскошног гласа, чини се и раскошнијег него што ова улога тражи. Пред њим је озбиљна каријера.

У време присуства пробама претходних дана, Кристофер Малтман у улози Дон Ђованија остављао је на нас изузетан утисак, а то се на другачији начин манифестовало на премијери. Велики је уметник и одличан певач. Амбиције нашег Бижића свакако морају ићи у правцу освајања и главне улоге у овој опери.

Диригент Џемс Конлон јасно је постављао звучне односе, држећи високо улогу оркестра и изграђујући сваку вокалну партију, водећи рачуна о масовним сценама и ансамблима.

Толико покрета, смеха, радости и узбуђења публика је наградила стојећим овацијама. Испуњени поносом због бурних аплауза нашем Бижићу, напустили смо овај дивни театар у Чикагу попуњен ове вечери до последњег места.