С правом очекујемо више медаља у Рију

Српски такмичари у појединачним спортовима освојили су 11 медаља на највећим такмичењима од почетка лета, а кад се томе придодају трофеји на јаким турнирима (светски купови, гран при такмичења) и одличја у млађим категоријама, постоји сасвим довољно разлога да се надамо да ће у Рију 2016. бити боље него у Лондону 2012 (четири медаље). Највећи помак направили су кајакаши, који су освојили четири одличја за протеклих 14 година, а сада само у месец дана седам.

Веслачи су већ годинама надомак олимпијског подијума и све више веслача и посада успева да се пробије на победничко постоље на најзначајнијим такмичењима. Веслање је, иначе, наш најуспешнији спорт после стрељаштва у овом миленијуму (18 медаља).

Селектор веслача Небојша Илић, који је и председник Програмске комисије Олимпијског комитета Србије (ОКС), каже да није изненађен буђењем појединачних спортова.

– Индивидуални спортови су медијски у другом плану по навици, па су се самим тим ти спортисти окретали раду а не медијској промоцији, радили на ономе што им је, захваљујући исправној политици Министарства омладине и спорта и Олимпијског комитета Србије и омогућено. У ОКС су направљени јасни критеријуми који као прецизан радар регуструју свакога ко даје резултате и зато сви имају исти третман. Такав однос је био стимуланс за спорт и тренере да истрају у раду јер су видели да неко то препознаје. Систематичан рад и исправна политика су обезбедили да постанемо једна од водећих земаља у региону па и у Европи по медаљама у индивидуалним спортовима. Број европских првака које Србија има ове године, у кајаку, веслању, атлетици, пливању, теквондоу, стрељаштву јесте импресиван. А то су углавном најтежи, основни спортови олимпизма, којима се баве све земље на свету. Бити у таквим конкуренцијама на подијуму, уз већ традиционалне успехе попут ватерпола и одбојке, велика је ствар за наш спорт и земљу. Сви с правом можемо да очекујемо више медаља у Рију 2016.

Илић даље каже да је теквондо „типичан пример препознавања резултата и инвестирања у програме”. Што се тиче веслања, на питање у чему је тајна успеха, одговара:

– Кључно је више ствари. Ако хоћемо да се тркамо с најбољима, годишње нам је потребно да весламо пет-шест хиљада километара у одређеним режимима и квалитетним чамцима, неопходна је квалитетна опрема. Да би се превеслало пет-шест хиљада километара потребно је да весламо и зими, а ми то не можемо код нас, на залеђеним рекама. Држава нам омогућава, сходно категоризацији, да спроводимо своје програме. Годинама смо правили јуниорске европске прваке, у континуитету 15 година узимамо медаље у свим узрастима, пратимо нове техологије тренажног процеса. Стручан рад и подршка државе су допринели да будемо уз раме Немцима, Енглезима, Американцима... Велика је ствар то што живимо у тренутку кад су на кључним позицијама у кључним спортским институцијама људи са великим спортским педигреом и искуством.

Буџет Веслачког савеза Србије за ову годину је, према Илићевим речима, 37 милиона динара (за све програме за све селекције) а од ОКС стиже додатних 10-11 милиона.

– Ми смо задовољни тиме, али треба знати да је то дупло мање него што имају дупло лошији од нас у региону. Док Немци, Италијани и Французи имају десетострзуко веће буџете. Ми успевамо захваљујући домаћинском понашању. Зими весламо у Котору и у Турској где је пун пансион око 25 евра, не идемо тамо где је 70-80 евра. Тако много штедимо, а сви такмичари имају пристојан стандард.

А што се тиче амбиција за Олимпијске игре у Рију 2016...

– Чињеница да последње две године имамо европске прваке даје нам за право да поставимо реалан циљ а то је барем једна медаља. Имаћемо четири или пет посада у Рију, а то подразумева да морају да буду међу првих десет на свету, што је норма.

А. Милетић

----------------------------------------------

Стрелци имају све осим – дома

„Циљ стрелаца увек медаље и тако ће бити и на Играма у Рију 2016. године”, истиче Срећко Пејовић, спортски директор Стрељачког савеза Србије, најуспешнијег спортског савеза у нашој земљи у овом миленијуму (23 медаље на највећим такмичењима).

Пејовић каже да тајна успеха стрељаштва почива на дугој традицији која се негује из генерације у генерацију:

– У Србији људи воле стрељаштво, имамо разгранату мрежу клубова. У свету постоје клубови из 14. и 15. века, код нас су неки из 18. века. Бивши врхунски стрелци постају врсни тренери, са великим искуством, који знају да нађу таленте и да их усмере ка медаљама.

О тренутном положају стрељаштва код нас каже:

– Осећа се значајно већа подршка државе последњих неколико година. Држава је увек била уз нас, али сада посебно. У стрељаштву не можете да остварите капитал на продаји игралча, ту све зависи од државног новца. Кроз програме Министарства омладине и спорта и ОКС перспекивни стрелци имају веће шансе. Клубови немају средства да попуне све рупе.

Ипак, није све савршено...

– Једини проблем стрељаштва у Србији данас је то што немамо адекватан објекат по светским стандардима, да имамо квалитетне припреме код куће, а да не идемо ван земље. То је оно што сада очекујемо од државе. Наши стрелци су светски крем, али наши највећи ривали имају много боље услове. Наш дом је од 1887. године било стрелиште на Царевој Ћуприји. Ту би могао да буде врхунски тренинг центар, ту где је код нас званично почело стрељаштво. Ваљда ће држава имати слуха и за то.

А. М.

----------------------------------------------

Најтежи је први успех

Зорана Аруновић је заблистала пре четири године, на Светском шампионату, када је освојила три медаље, од којих је најзначајнија златна у појединачној конкуренцији ваздушним пиштољем. Од тада је освојила прегршт одличја на великим такмичењима, а само јој недостаје олимпијско које ће напасти кроз две године у Рио де Жанеиру.

–За стрељаштво је најтеже постићи први успех, након тога улазите у програм финансирања Олимпијског комитета Србије и онда је све много лакше. Кренула сам крупним корацима напред оног тренутка када је ОКС увео категоризацију, од тада имам знатно боље услове. Материјални део је секундаран, али је битно да можете да урадите то што је зацртано са тренером. Џаба све ако нисте сами зацртали врх.

Њена сестра и тренер Јелена Аруновић слаже се да је преломан тренутак био увођење категоризације ОКС:

–ОКС нас је због наших резултата ставио у адекватну категорију која гарантује добре услове за припреме, такмичења, суплементацију, сараднике, психолога, физиотерапеута... Раније нисмо имали довољно муниције. Зато могу да кажем да постоје два различита периода: пре но што је Зорана ушла у категоризацију ОКС и после тога. Од 2009. године, од злата у Пескари, ушла је у трећу категорију, а како су успеси били све бољи тако је улазила у више категорије и самим тим добијала боље услове. Први успех је најтежи, кад без икаквих средстава на својим леђима изнесете успех. 

----------------------------------------------

Спортске „пензије” и до 210.000 динара

Многи познати спортисти из других земаља са простора Југославије говорили су протеклих осам година, откако је у Србији уведена Уредба о националним признањима у спорту, да завиде нашим спортистима. У Хрватској постоје захтеви да се и код њих уведе нешто слично, а реч је о томе да сви освајачи медаља на највећим такмичењима буду збринути до краја живота.

За разлику од професионалних спортиста, постојало је много бивших асова који су годинама живели на ивици егзистенције. Али, од поменуте Уредбе, донете на иницијативу прослављеног ватерполо репрезентативца и некадашњег министра спорта Ђорђа Перишића, враћено је достојанство онима који су износили олимпијске медаље на продају да би имали шта да једу.

Тако последњих осам година Министарство омладине и спорта (МОС) исплаћује национална спортска признања добитницима одличја у олимпијским спортовима (спортисти стичу право од навршене 40. године), што се краће назива „спортска пензија”. У уредби се каже да се „национално спортско признање додељује у виду дипломе и доживотног месечног примања”.

„Пензија” се обрачунава на основу просечне плате у Србији за децембар претходне године (у децембру је највећи просек). Од медаља се највише вреднује олимпијско злато (три просечне децембарске плате), а најмање европска бронза (једна плата).

Пошто је у децембру 2013. просечна плата износила 70.000 динара, олимпијски шампиони у текућој години имају пензију од 210.000 динара. Олимпијско сребро се „множи” да две и по плате, а бронза са две. А остале медаље овако – светско злато (две и по просечне плате), сребро (2), бронза (1,5), европско злато (2), сребро (1,5), бронза (1).

Нема сумње да је и ова Уредба силно мотивисала такмичаре у „непрофитабилним” спортовима да и последњи атом снаге уложе у своју каријеру. Свакако, и једнократне новчане награде за сваку медаљу имају своју улогу у процвату појединачних спортова, а крећу се од 10.000 евра (европска бронза) до 35.000 евра (олимпијско злато).

----------------------------------------------

ОКС осигурао све олимпијске кандидате

Олимпијски комитет Србије (ОКС) као једну од добрих ствари које је омогућио нашим врхунским спортистима истиче и осигурање за спортисте. Здравствено и путно осигурање (за цео свет) имају сви олимпијски кандидати и њихови тренери, а осигурање за последице несрећног случаја само спортисти. Тренутно је осигурано 92 спортиста или тренера у појединачним спортовима, а исто важи и за екипне спортове.

----------------------------------------------

Зашто се називамо „земљом спорта”...

За последње четири олимпијаде освојили смо 12 олимпијских медаља, или три у просеку: две златне и по пет сребрних и бронзаних. Олимпијски шампиони су само одбојкаши (Сиднеј 2000) и Милица Мандић (теквондо). По томе смо на зачељу не само у Европи, већ и у региону, па није јасно зашто спортски радници и многи политичари упорно причају да је Србија „земља спорта”. Спорт је несумњиво један од наших бољих „брендова”, али по спортским успесима испред нас су далеко чак и комшије Румунија, Бугарска, Мађарска, а чак и једна Словенија, која има становника као Београд, у Пекингу 2008. била је испред нас, а у Лондону 2012. поделила с нама 42. место. Чак се ни по страсти с којом пратимо спорт не разликујемо пуно од других.

Свакако, сада смо на добром путу да оправдамо тај надимак. Резултати из последњих година, а посебно ове доносе велико охрабрење, база претендената на олимпијске медаље све је шира, и све указује на то да ће на Играма у Рио де Жанеиру кроз две године Србија имати много бољи наступ него у Кини и Енглеској.