Шта је решење за Москву и Кијев

Наставак конфликта у источној Украјини крајње је предвидив. Од како је пре пет месеци почела побуна подржана из Русије, јасно је да Кремљ не би дозволио да се побуњеници сломе силом. Председник Владимир Путин уложио је углед у украјинску стратегију и имиџ руске снаге па би омогућавање украјинске војне победе било претња стабилности или чак опстанку његовог режима.

Како су многи посматрачи писали од почетка овог конфликта, никада није постала шанса да украјинска војска победи. Прерушене руске снаге боре се против украјинске војске. Ако би Запад охрабривао Кијев да размишља о војној победи – што се чини да западне владе раде – то би само могло да води ка неизбежном поразу. Ако се потврди, најављени украјински кораци ка споразуму с Москвом о прекиду ватре с побуњеницима били би логичан корак.

Чак и када би Запад толико војно помогао Кијеву да му пружи реалну шансу да сломи побуњенике, истовремено би створио и реалне шансе за тоталну руску инвазију. Такву инвазију могла би да заустави само западна армија а то једноставно није изгледно. Руска инвазија била би катастрофа за Украјину и Русију и страшно понижење за НАТО и Запад.

То што Русија има тврд став не произлази само из Путинових калкулација. То је и због тога што много обичних Руса, укључујући оне који су у суштини прозападни и антипутиновски расположени, сматра да је америчка подршка за свргавање демократски изабране (иако мрске) владе у Кијеву прошле зиме нечувена претња виталним руским интересима. Путинова популарност скочила је због његове политике према Украјини и не показује да слаби. Русија се брине за оно што се дешава у Украјини више него што се Запад брине – због разлога који би требало да буде јасан свакоме ко је провео десет минута изучавајући руску и украјинску историју.

Истовремено, Кремљ остаје релативно опрезан – да није тако, руска армија би сада била у Харкову или Одеси. Москва није урадила ништа после слома проруских демонстраната у другим деловима источне и јужне Украјине (укључујући убијање више од 40 људи у Одеси) и прихватила је да Кијев контролише ова подручја.

Москва је такође као легитиман прихватила избор Петра Порошенка за председника, одустајући од подршке бившем председнику Виктору Јануковичу. Зато се може признати да је у потрази за де јуре контролом Крима и одлучним незваничним утицајем у региону Донбаса Кремљ драстично умањио наде у односу на период од пре годину дана, када је Москва желела да целу Украјину уведе у блок којим доминира Русија. Ово дозвољава могућност политичког решења које би само могло да се састоји од посебног аутономног статуса за регион Донбаса у оквиру Украјине.

Запад би требало да искористи напоре да се прекине ватра и снажно подржи решење, а онда би требало да преговара о тачним условима с Кијевом и Москвом. Правно и морално, не би могла да постоји примедба Запада на ово – то је решење које је Запад предлагао за решавање конфликата у многим деловима света. У другој бившој совјетској територији, Нагорно Карабаху, Запад је отишао још даље и предложио најслабију форму конфедерације с Азербејџаном. Ово решење одговара историјској и локалној стварности: Донбас је у ствари регион са сопственом културом и традицијом.

Ако би се Донбас одвојио на овај начин, док би се сачувао принцип украјинског територијалног интегритета, то би омогућило Западу да помогне у развоју и јачању остатка Украјине без сталних немира на Истоку. Ово би отворило могућност, иако у далекој будућности, да се Украјина придружи Европској унији. Ако би становници Донбаса у том тренутку изабрали да се издвоје и изгубе привилегије чланства у ЕУ, утолико горе по њих.

Примедба на ово решење јесте да би на кратке стазе то дало Донбасу право вета на украјинско чланство у НАТО. Али, како НАТО очигледно нема намеру да се бори да брани Украјину, понуда Украјини за чланство била би морални и геополитички криминал.

Избор данас није између уједињене Украјине потпуно у западном блоку или Украјине којој је Русија одузела део територије. Као што су недавна војна дешавања показала, први сценарио се једноставно неће догодити. Избор је између Украјине с аутономним Донбасом заједно с реалним изгледима за развој демократије и економије ове земље у правцу Запада и Украјине, која ће бити заглибљена у делимично замрзнутом конфликту који ће подривати наде за напредак. Излаз из ове катастрофе је јасан, само још кад би западне владе имале државништво и храброст да га прихвате.

Аутор је професор на Школи за међународне односе Универзитета Џорџтаун у Катару и аутор књиге „Украјина и Русија: братско ривалство”