Две деценије бритпопа

Сећате ли се „Врва”, „Суперфјури енималса”, „Суперграса”, „Еластике”, „Кула шејкера”, „Слипера”... Ако ова имена не звуче познато, „Оејзис” сигурно још одзвања у ушима. И „Блур” предвођен Дејмоном Албарном. Или „Суејд” и „Палп”. Потоња три имена, ако ни због чега другог, а оно због свирки на „Егзиту”. А заједничко им је да су пре тачно две деценије покорили свет, као део феномена званог бритпоп. После трагичне смрти Курта Кобејна, синонима гранџа, с друге стране океана родио се други најбитнији музички покрет последње деценије 20. века – бритпоп. Кључна имена која ће свету оставити музичке бисере, била су Албарн, браћа Ноел и Лијам Галагер, Џарвис Кокер, Брет Андерсон, Ричард Ешкрофт…

Те 1994. састав „Оејзис” објавио је деби албум „Definitely Maybe”, „Блур” плочу „Parklife”, „Палп” – „His’n’Hers”, „Суејд” – „Dog Man Star”, а штампа је писала да је, захваљујући њима, алтернативна музика у Великој Британији „повратила глас”.

Др. Александар С. Јанковић, професор ФДУ-а и музички и филмски критичар, сматра да је до тада британски поп био у жестокој кризи:

– „Суејд” су локалној музици вратили озбиљност, гламур, сексуалну конфузију, интровертност, неке узвишене вајлдовске принципе и битлсовску амбицију у аранжманима. Ту су и „Пaлп” са албумом „His’n’Hers”. Крајем лета 1994. штампа је створила вештачки ривалитет манчестерских необразованих момака из радничке класе („Оејзис”) и углађених дечака из лондонске средње класе („Блур”) и тиме поп музику дигла на ниво догађања од националног значаја, који је трајао и током лабуристичке победе на изборима 1995, највеличанственије године за бритпоп. Иако су лета 1994. „Блур” победили „Оејзис” у брзини продаје сингла, „Оејзис” су то комерцијално многоструко вратили у надолазећем периоду приморавши „Блур” да крену у нову музичку авантуру. Ако ћемо о квалитету, јасно је да су „Блур” били талентованији и бољи бенд од „Оејзис”.

Јанковић подсећа да су се сви битни извођачи из те епохе бунили због потребе јавности да бритпоп изједначи са летом љубави 1967. и бендовима који су тада били на врхунцу, попут „Кинкса”, групе „Ху”, „Битлса”:

– Због етикетирања, неки су поклекли („Бу редлис”), неки су заборављени („Дивајн комеди”), а неки су трансцедентовали тај период и показали да су ванвременски таленти као Дејмон Албарн. Период цветања, бујања и зрелости до 1997. је донео бар туце изванредних албума који су издржали тест времена – оцена је Јанковића, који бритпоп види као директан одговор на гранџ:

– Добрих бендова је увек било, а штампа је бесомучним инсистирањем на националној музици направила вештачку творевину која се отела контроли и почела да једе своју децу. Замислимо бритпоп као Југославију, у једном периоду је све имало смисла, а онда се та идеја урушила. Такође, оваква атмосфера знатно је помогла Тонију Блеру да дође на власт, јер мејнстрим музика је увек у макијавелистичкој вези са политиком.

Песма „Common People” састава „Палп” проглашена је недавно у анкети Би-Би-Сија химном бритпопа. И Јанковић је мишљења да ова песма најбоље представља бритпоп, јер је квинесенција покрета и епохе:

– Мени је омиљени албум из тог периода „Dog Man Star” састава „Суејд”, о уморним везама у којима је љубав сагорела и као кључ за распознавање меланхоличне и конфузне Британије деведесетих.

Перјанице бритпопа – „Блур”, „Палп”, „Суејд” последњих година поново су се окупљале. Иако Јанковић сматра да су неки актери бритпопа у постфестум фази успели да направе значајне албуме („Блур”, „Палп”), оптимизам и еуфорија 1994/95 се више неће поновити:

– Природно је да ћемо ми старији имати носталгични дискурс на добра стара времена, док ће млади тражити неку копчу, не разумевајући суштину. Деведесете су биле прилично наиван период, када смо и ми овде веровали да ће свет бити боље место, а та идеја данас цинично више не постоји – закључује Александар С. Јанковић.

----------------------------------------------

Забава уместо великих тема

Деведесетих је музика била најмоћнији медиј, а данас је, каже Јанковић, изгубила значај, превасходно због умирања албума:

– Музика више нема ни политички ни социјални значај као периоду од 1965. до 2000. Рок музика је имала потребу за великим темама, а данас преовлађују хедонизам и забава.