Национализам и пензије

Буџетски дефицит дрма Србију, а ових дана добија и на усијању. Где су му корени, шта је то што је можда први пут после Другог светског рата довело да најаве смањења зарађеног, тј. пензија. Да би се открио камен испод кога се шћућурио концентрат узрока дефицита правим паралелу са нашим суседом, Хрватском. Сличности велике, и ми и они имамо дугорочно нестабилан буџет. И још већа сличност је у истом узроку који се једним именом зове – национализам. Различити су карактери националистичке (под)свести и начини њеног испољавања, али радијус „учинака” је исти.

Национализам је и код једних и код других дубоко дестабилизовао текуће финансије. Мечка је, што се жаргонски каже, заиграла и пред хрватским и пред српским голом, тј. буџетом. Различити су разлози и образложења. У Хрватској за време остваривања „тисућљетњег” сна, а под плаштом националистичке опијености, нереално се ушло у велике кредите за изградњу модерних аутопутева дуж целе земље. Дошли су у ситуацију да наплатом цестарине не могу да покрију доспеле ануитете што је на дугу стазу угрозило буџет. Сад се и они хватају за главу. Управо ових дана, у Хрватској се воде велике полемике о томе да ли аутопутеве предати на управљање странцима у концесију и тиме смањити обавезе и стабилизовати буџет или не? И тамо су „патриотске снаге” скочиле на „јуначке ноге” и сходно својој природи страсно упозоравају да је то даља распродаја Хрватске. Они су ишли и корак даље па јавно питају: ако ми имамо губитке на аутопутевима – који су то странци који ће узети трајне губиташе, тим пре што се зна да страни капитал долази само због профита. На другој страни, представници владе кажу да заинтересовани концесионари нису класичан капитал који одмерава само плус и минус у текућој економији.

Али у Хрватској рачунају с нечим опипљивим, а ми? Национализам је Србију, такође, дугорочно уздрмао. Хрватска је градила и задужила се, а ми финансирали ратове и то у поремећеним односима снага у свету, најпре за очување Косова и Метохије, а онда и за заштиту српског живља у Крајини. Задуживали смо се индиректно. Ратове смо финансирали из примарне емисије, а потом је инфлација, као директна последица упумпавања лажног новца, разрезала велики порез те зашла иза леђа и „обрстила” производњу и становништво. Кад је производња уништена више нисмо имали из чега да финансирамо издржавани сектор (800.000 запослених у јавним службама плус 1,3 милиона пензионера), него задуживањем из године у годину. Дуг на дуг. Нисмо сачували Косово нити српске крајеве у Хрватској, а добили смо „дуг на вересију”. Задужујемо се низашта, или прецизније не за пројекте, инвестиције, нити за изграђено. Остаје нам само патња као нека врста источњачке природне појаве на лицима грађана Србије, као белег и боја очију. Кестење из ватре вадимо више од деценију и по после деведесетих, а што је најгоре крај овим мукама се још не види. „Ђекна још није умрла, а кад ће – не зна се.”

Покрајински фонд за пензионо и инвалидско осигурање је осамдесетих година прошлог века имао вишак прихода (уплате доприноса) над расходима (пензије) и део тог вишка је пласирао, укамаћивао. Потом је, деведесетих, дошао ,,национални пројект”, инфлација је доспела и на текући рачун Фонда, обезвредила и обрстила његов салдо, и тако је Фонд остао го. Невоља невољу стиже, у међувремену угушена је производња па сада и приходи подбацују, да би данас издржавање пензионера већ с једном половином дубоко загазило у буџет Србије. Игра случаја је хтела да се испит о даљој одрживости пензија полаже пред истим онима који су учествовали у креирању великих „националних циљева” деведесетих година прошлог века. Да не буде забуне, рачун би стизао и свима другима који би преузели власт у Србији у 2014. Једноставно, то је математика. Она не улази у природу циљева, да ли су прави или промашени, она мери последице. Ми данас кусамо последице за промашене циљеве. Пензионери који више немају шансе да поправе свој материјални положај чекају само писмо о намерама, саопштење о смањивању њихових пензија. Кад се запосленима у јавном сектору смање плате они, ипак, имају какву такву алтернативу – да оду у другу зону рада, а пензионери су остављени на милост и немилост резачима буџетских расхода. Они и буџет стоје у истој равни као паори и ћуди неба – суша, град или претерана влага брсте плодове ратара, а смањење пензија угрожава старост оних који су имали ,,среће” да живе у земљи промашених циљева. Да будем објективан, није лако ни актуелном премијеру Србије који вероватно чини све што је у његовој моћи да колико-толико ублажи последице економског посрнућа Србије из деведесетих и прве деценије новог миленијума. Нисам сигуран да његови ,,поданици”, који су у власти на лествицама ниже, улажу исте такве напоре. Мислим, напротив, да му битно отежавају посао са сваким новим непродуктивним запошљавањем својих партијских колега у јавним службама Србије. Нашироко се буши шатор који премијер покушава како-тако усправно да задржи.

Рекао бих да су за нас биле кобне две осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије. Једна је из 1987. године, као загревање за збијање националистичких редова, а друга седница, имагинарна, по циљевима и карактеру слична првој, одржана је када је донет Устав Србије из 2006. као суштински продужетак уставних решења из 1990. После осам година од важења новог Устава све парламентарне странке у Србији се ове године изјашњавају за његове промене, док је главном архитекти тог Устава, Коштуници и његовој партији, бирачко тело на мартовским изборима доделило црвени картон. Не желе више нове илузије, пошто су схватили да се патриотизам не може сипати у резервоаре трактора. Међутим, цена тог сазнања је велика. Србија је дугорочно дестабилизована, неизграђена, рашчерупана, без наде и уверења. Покушава се са фреквенција националног сервиса РТС грађане убеђивати, али далеко је то још од уверити. Данас је најскупља српска реч, не Косово већ уверити.

Бивши члан Савезне владе (у кабинету Милке Планинц)