Српски песници–дипломате у Риму

Древни, вечити Рим центар је и велика политичка позорница, на којој су, као дипломате, боравили наши писци – Иво Андрић, Милан Ракић, Растко Петровић, Јован Дучић и Милош Црњански. Служили су у њему – од почетка балканских ратова (Дучић), до почетка Другог светског рата (Црњански).

Издавачка кућа „Вукотић медија” објавила је књигу Радована Поповића (1938), дугогодишњег новинара и уредника „Политике”, под насловом „Депеше из душе” (дипломате и песници у Риму). 

Наши писци имали су различите периоде службовања у овој светској престоници. Андрић је, практично, почео своју веома богату дипломатску каријеру при Ватикану. Остао је кратко. Касније је Ракић (1929–1933) преузео амбасадорску позицију, а пратио га је, једно време, Растко Петровић. Занимљиво је да је Ракића одмах заменио, и у предивну палату „Боргезе” уселио се, у својству амбасадора, Јован Дучић (1933–1937.)

Као што је мудри и опрезни Андрић спознао долазак фашизма у Италији и о томе оставио више текстова, напомиње у предговору Манојло Вукотић, тако је и темпераментни Црњански, учесник Првог светског рата, на светлим трговима Рима, дочекао почетак Другог светског рата, прве битке, прве пожаре, и из њега отишао у Лондон, где ће остати све до повратка у Београд 1965. године. Свако ће од њих оставити свој дипломатски пасош и део каријере у граду Јулија Цезара и Бенита Мусолинија. Али, свако ће од њих оставити и потпис на своје литерарне рукотворине посвећене старинама, политичким збивањима, градовима, црквама, сликама, рекама дуготрајне и неуморне Италије. Њихови прилози о томе су различити – по темама, обиму, инспирацији, интересовању, ангажованости, амбицијама, дометима...

Уз дипломатску каријеру у Риму, која их тако чврсто и необично повезује, као праву допуну „фрака”, у књизи „Депеше из душе”, аутор наше амбасадоре представља и као писце, које је Италија завела и освојила. Док је Андрић сведен, мање-више, на аналитичке опсервације рађања фашизма у Италији двадесетих година прошлог века, са необично тачним запажањима и прогнозама, дотле је Ракић сасвим миран и више него скроман у литерарним записима. Једва да су пронађене две песме. Растко Петровић је оставио прегршт топлих, инспиративних записа о лепотама Италије – од Сицилије до Рима... Дучић, пак, уздржан и горд, искусан и зрео, нашао је, уз сва остала изворишта лепоте и историје, инспирацију и у љубави са неком грофицом Анђелом. Нажалост, његове бројне песме, у којима се пева о жени, судбини, сутонима, тишини – нису потписане датумом и местом и зато их је било немогуће уврстити у ову књигу.

Најлакше је „препознати” Црњанског. Он је од првих путовања по Италији, још почетком тридесетих, био веома инспирисан и надахнут. Звучи готово невероватно да је своју ненадмашну поему „Стражилово” написао 1921. године, на брду „Фјезоле”, близу Фиренце. Већ 1930. објавио је збирку „Љубав у Тоскани”, у којој су путописи чија поетика, свезнање и универзалност остају непревазиђени. То се може видети, уосталом, и из два путописа (Пиза и Сан Ђемињано), увршћена у ову књигу. Прегршт узбудљивог штива, које је Црњански исписивао о Тоскани, Риму, Сицилији – могу се наћи у књизи „О Хиперборејцима” и „Ембахадама”. Посебна инспирација му је био велики Микеланђело, о којем је написао књигу, једну од најбољих о том генију ренесансе.

Читање њихових дипломатских и литерарних рукописа, истиче Вукотић, открива још једну узбудљиву чињеницу: ти људи, и кад су млади, и кад су тек загазили у дипломатске воде – имају велико знање и образовање! Школовани су. Читајући, на пример, Дучићев запис о Риму, видимо огромну ерудицију, невероватно познавање хиљадугодишње историје царства, његових владара, тековина, устројстава, стваралаштва... Или, кад се урони у описе Црњанског, у описе Ђотових фресака или других споменика, слика, грађевина, кула, зидина – то није лирика ради лирике, већ је тај ватромет метафора и лепоте – исцеђен из датума, чињеница, материјала....

Иво Андрић, 1923. године, описује Мусолинија речима: „Док је г. Мусолини био сиромашан и амбициозан новинар, није било биографије о њему, ово што се сада пише, није више биографија. У свим овим биографијама је Бенито Мусолини онакав каквог италијанске масе желе и какав Италији треба. Пред нашим се, ево, очима развија жив пример како један човек тоне у своје дело, губи личне, истинске црте, а добија онај лик и оно значење које му масе и догађаји брзо дају, а времена још брже мењају.”

Милан Ракић је у Риму, 2. фебруара 1927. године, био постаљен за изванредног посланика и опуномоћеног министра прве групе. Дошао је на место Живојина Балугџића, који је у својим чланцима, објављиваним у „Политици”, под псеудонимом HYZ, критиковао фашистички режим у Италији. Од наше земље је тражено да замени амбасадора, тако је у Рим стигао Милан Ракић.

Пет великих писаца, ето, имали су срећу да део дипломатске каријере одслуже у Вечном граду. Било је, а има и данас, српских писаца који ће у својој биографији уписати да су били – државни изабраници и службеници. Кратко су се у њој опробали и Милутин Ускоковић, Исидора Секулић и Ристо Ратковић. После Другог светског рата, чак су и ригидни комунисти послали за амбасадора у Париз Марка Ристића, песника надреалисту. Нешто касније у Град светлости отићи ће, као аташеи, и Милан Дединац и Сретен Марић. И у новијој историји, држава је писце слала у амбасадоре. Тако је Светислав Басара био амбасадор на Кипру, Душан Ковачевић у Португалији, Вида Огњеновић у Норвешкој и Данској, Душан Великић у Аустрији, Милисав Савић је службовао у Риму, Радивоје Цвјетићанин у Загребу...