Пут у средиште земље

Ових дана, уз вести са сплавова и из кабинета, о тајкунима и естрадним звездама, јављено је о несрећи рудара.

Прве информације о горском удару у „Распоточју” на почетку септембра говориле су да је у зеничком руднику затрпано осам, а испоставило се, како обично бива, да их је више и да је под земљом остало више од тридесет рудара. Пет камарада је погинуло. Септембарској трагедији у зеничком руднику претходило је урушавање стена 30. марта када је повређено једанаест камарада.

Десило се 4. септембра оно што је у сваком руднику увек могуће. Вест о горском удару у „Распоточју” је горка истина и повод за нека подсећања.

У Брези, неке давне године, тужно су шумиле брезе, записао сам тада у извештају  за „Политику“ са места несреће. Износили су на носилима мртве рударе прекривене ћебадима, били су угљенисани, блатњаве гумене чизме су им остале у руднику.

„Распоточје гори“, назив је песме сарајевске групе „Забрањено пушење“ у којој се описује атмосфера кад трећа смена иде на пут „у средиште на мајката земља“ и тренутак несреће кад је рудару „Бог окренуо леђа“. Паника и вика, крик несрећне жене рудара и после свега: „на столу двије здјеле и телеграми сућути“.

Бреза, Какањ, Крека... За трагедије нема граница. У северном ревиру јаме „Морава” Алексиначких рудника 1989. године погинула су деведесет и два рудара. Не зна се колико је рудара погинуло 1893. године у Сењском руднику код Ћуприје, јер тада није вођена евиденција, вероватно цела смена.

У рударском окну у Раши у Подлабину у Истри никада није утврђен број погинулих у несрећи која се догодила 1940. године, а могуће је да је страдало петсто рудара.

У време социјализма покренута је акција обарања рекорда у производњи. Међу ударницима предњачили су рудари. Један од најпознатијих, стахановац, са огромним шакама, кога сам старог, болесног нашао у сарајевској Војној болници пишући репортажу за недељни број „Политике“, био је Алија Сиротановић.

Убрзо је умро, сиротињски. Он се пожалио Титу да му је, ето, лопата мала иначе би постизао још боље резултате. Његов лик је осликан на новчаници од 20.000 динара која је убрзо повучена у реформи Анте Марковића.

За уметност, литературу и филм посебно су привлачне теме из живота каљавих рудара. Филм „Петријин венац“ (1980) Срђана Карановића говори о трагичној судбини жене у малом рударском месту у Србији. Петрију, односно Даринку Живковић из Доње Мутнице код Параћина, остварила је глумица Мирјана Карановић.

„Слике из живота ударника“ (1972), филм редитеља Бате Ченгића, наишао је на отпор ЦК СК БиХ. На удару ондашње власти нашао се због „деградирања човека у процесу социјалистичког развитка“. Због тога је Бата Ченгић, како је сам говорио, „ушао у материјале ЦК“ и потом годинама није могао да сними нови филм.

Дан рудара је био и прошао. Обележен је пре нешто више од месец дана, 6. августа. То је датум када се подсећа на велики штрајк у Сењском руднику 1903. године.

Тим поводом премијер Александар Вучић је истакао да је то најтежи посао на свету и додао да сва настојања да се побољшају услови рада нису довољна. Напоменуо је и да рударство има стратешки значај за Србију и важну улогу у привреди и свеопштем развоју. Обећао је већу сигурност и боље услове рада и зараде достојне рударског одрицања.

Чарлс Симић поетски пише о вину и повезује дегустацију шардонеа  с добрим животом. Узгред речено, рудару не треба сомелијер ни боца кјанти; када из јаме изађе на светлост дана и прими плату, сем ракије, воли да попије пиво из флаше и однесе деци велику лубеницу. Убоге су рударске фамилије, мало пара а пуно дечјих уста. Рудници су углавном у неразвијеним подручјима.

Интересовање за рударски позив је велико. У Ибарским рудницима тридесет радника је отишло у пензију, а поднето је хиљаду молби за запослење на њихова места.

Тежак је то занат, има назив „хлеб са седам кора“, а поздрав пред силазак у јаму гласи: „Срећно“. Рудари имају бенефицирани радни стаж... као балерине.