Шкотски sui generis

После 18. септембра више ништа неће бити исто. Оно што шкотски референдум за независност чини посебним и јединственим представља чињеница да четири милиона Шкота с правом гласа следећег четвртка не одлучује само о судбини више од три века старе политичке уније са Енглеском. Њихови гласови итекако могу, у осетној мери, усколебати међународне односе на простору од Атлантика до Владивостока. Док би у случају победе униониста унутрашња природа и карактер Велике Британије били суштински предругојачени, изгласавањем независности Шкотске с мапе би нестала једна стална чланица Савета безбедности УН, држава која је у последњих 300 година, с изузетком Јужне Америке, широм света играла важну улогу у многим пресудним историјским збивањима.

Од свих малих нација на овој планети, можда су само стари Грци надмашили Шкоте својим доприносом човечанству. Овако је, бираним речима, о својим сународницима са севера говорио Винстон Черчил, један од највећих државника 20. века. Његов наследник, актуелни премијер Дејвид Камерон, и сам шкотског порекла, можда мисли исто, али је у лавовском делу кампање, која ових дана улази у завршницу, остао по страни, резервисан и несаопштив. Коалициона конзервативно-либералдемократска влада у Лондону није се снашла у незахвалној улози коцкара последње шансе. Руку на срце, проблем шкотског сепаратизма актуелна влада у Лондону наследила је од својих претходника, Блерових лабуриста, који су тихи пламен сецесионистичких амбиција Шкотске националне партије само додатно разбуктали када су Шкотима вратили парламент укинут давне 1707. године.

Уместо да су на време признали да проблем постоји и кренули му у сусрет, Камерон и другови одлучили су да се „праве Енглези” и све до прошле недеље ујутру, када је недељни „Тајмс” објавио истраживање у коме се 51 одсто Шкота изјаснило за независност, претварали су се да их не дотиче оно што се дешава на северној страни Хадријановог зида. Једини острвски политичар који се одважио да истини погледа у очи и ствари назове правим именом био је харизматични градоначелник Лондона. Иначе страсни диспутант, Борис Џонсон је позвао своје колеге да не обмањују британску јавност и да прекину самозаваравање да ће, у случају да на референдуму победу однесу присталице независности, све, мање или више, остати по старом.

Како Србија треба да гледа на шкотски sui generisи које поуке да извуче чекајући резултате референдума? Ваља умовати мирно и трезвено, а радити практично. Ово није тренутак у коме ћемо – понесени ниским емоцијама, зато што је званични Лондон у протеклих четврт века нештедимице подржавао сваки сепаратизам науштрб наших интереса – са злурадим подсмехом сеирити над његовим недаћама и Великој Британији тако враћати шило за огњило. Као добар пример разложног резоновања и одрешитог деловања у шкотској кризи, са становишта сопствених интереса, писац ових редова сматра веома запажену полемику бившег шефа српске дипломатије Вука Јеремића објављену у лондонском „Тајмсу”. Спољна политика је ствар рачуна, а не осећања.

Кад је реч о поукама и опоменама, намеће се утисак да је уситњавање тренд који све више узима маха, а да се индивидуалистичка осећања, једном разбуђена, тешко сузбијају. Посебно на оним линијама подела које су у давној прошлости, зарад својих империјалних интереса, на мапама исцртавале тадашње велике силе (поменути Хадријанов зид који дели Енглеску и Шкотску саградили су стари Римљани). Таквих линија, нажалост, код нас има напретек. Шкотски случај, с једне стране, намеће питање да ли је уопште и како могуће, у данашњој Европи, неки политички, етнички или административни ентитет спречавати да не крене истим путем. Јер, ако половина Шкота има порив да напусти релативно стабилну политичку унију, у којој је остварила највиши могући степен аутономије и несметано истицала свој посебан идентитет, чиме оправдавати опстанак појединих пројеката који никако да дају резултате? С друге стране, пример Шкотске представља озбиљно упозорење да нарочиту пажњу треба посветити и најмањим најавама сепаратизма који би, ако је противан нашим виталним интересима, морао бити сузбијан у клици.

Случај Шкотске ваља сагледавати и са аспекта међународног положаја наше земље у новонастајућој европској конјуктури. Ко ће, и на који начин, у случају њене независности, на великој сцени попунити простор који је дуго, залажући се за одређене вредности и принципе, заузимала Велика Британија? Вреди подсетити се да је она, макар до следећег четвртка, један од ретких преосталих поборника концепта Европе суверених националних држава. За разлику од физике, у суровом свету међународних односа не постоји вакуум као празан простор у коме неко туђу моћ и утицај неће заменити својим. За нас, као земљу кандидата за чланство у Европској унији, можда је најважније да проникнемо који ће процеси у њеним оквирима јачати, а који слабити, а посебно да ли ће, и које земље, поред Немачке, бити њихови носиоци.

Душан Спасојевић, амбасадор