Очајна мајка пешке кренула од Бање Ковиљаче до Београда

Шабац – Горица је из Бање Ковиљаче кренула у четвртак. Пошто је препешачила 30 километара, у Прњавору је свратила у полицијску станицу да се окрепи. Један од полицајаца одвео ју је својој кући и Горица је преспавала у његовом дому, захвална за љубазност коју јој је показала његова породица.

У петак је кренула пут Шапца, под будним оком полиције која је бринула о њеној безбедности. Горица је затражила њихову помоћ и да би избегла мешање странака и појединаца који би да искористе њену тешку породичну муку због које се упутила до Београда.

Шабачки Центар за социјални рад уступио је Горици прихватилиште које се налази на периферији града, у кругу геронтолошког центра. Љубазно особље чекало је Горицу са припремљеним оброком,али њој није било до хране.У контејнеру са две собице и два кревета намерава да се одмори и настави пут. Пре него што је стигла у прихватилиште, мобилни тим Центра за социјални рад одвезао ју је до Хитне помоћи.

–Измерили су ми притисак и, пошто је био повишен, добила сам лек под језик,али нисам се распитивала много о свом здрављу.Урадили су ми ЕКГ, било је све у реду –каже Горица.

Препланула од сунца,уморна од напорног пута, једва чека да легне у кревет. Показује шта је све понела на пут: качкет против сунца, кишобран, лагани подметач за седење на трави.Каже да се распитала и сазнала да је најбоље да седи на трави са испруженим ногама јер ће их тако најбоље одморити.Ту су и ханзапласт за жуљеве, јод, пинцета да извади трн ако се убоде, коњска маст против болова у ногама, флашица с водом и мало преобуке.

Прича нам каква ју је мука натерала да се упути у Београд министру Вулину. Њена кћи Дарија, која има 13 година, оболела је када је имала девет.Тада је Горица морала да престане да ради, а пензија супруга Драгише, пензионисаног полицајца, мала је за Даријино лечење. Девојчица је, каже, погрешно лечена од епилепсије, а тек кад је отишла на испитивање у Турску констатовано је да има редак облик хемофилије А. Због раниjеg лечења, боравка по болницама и скупих лекова, потрошили су скоро све што су имали. Најпре су продали кућу у Шапцу, па њено имање у Змињаку. Решили су да се одселе у Бању Ковиљачу, јер су мислили да ће јој клима у бањи пријати.Дарија се опоравила, али невоља је сустигла породицу: поплава им је оштетила кућу, уништила чак и скупе лекове које су куповали за девојчицу. А помоћи ниоткуда, само обећања.

За боравак у Турској, где је девојчица била два пута и где треба опет да иду, било им је потребно много пара.

–Све што смо тражили за дугогодишње лечење детета добили смо од добрих људи из целог света. Помагали су нам наши људи из иностранства, на жиро-рачун који смо отворили за Даријино лечење уплаћивали су по 300 динара. То ме је дубоко дирнуло, јер знам да су дали све што су имали. И нисам више хтела да просим, већ тражим од државе да помогне и мени и другој деци која су угрожена. Тражим да се обиђу сва деца у поплављеним подручјима и да виде како живе, да се направи приоритет над приоритетима. Хоћу да се укине сваки вид дискриминације, јер су болесна деца дискриминисана, да им се обезбеде основна средства, лекови, уџбеници, нега, да ми родитељи који морамо да будемо уз њих не будемо социјални случајеви – објашњава Горица шта тражи.

Све је руком написала и тај папир хоће да преда Вулину, а ако он није надлежан, нека се види ко јесте.

Објашњава да Дарија уз адекватно лечење може имати потпуно нормалан живот, али да она и њен муж сами не могу то да омогуће.

–Лекари су нам објаснили да је хемофилија А код жена ретка и да има само шест случајева оболелих у светуод ове врсте болести. Сада треба исправљати и последице погрешног лечења – појашњава Горица.

Горица је привукла пажњу многих пролазника и људи у местима кроз која је ишла. На носи најлон с натписом „За сву децу болесну и поплавама угрожену, а заборављену”.

–Дирнута сам пажњом људи. Пролазници из кола показивали су ми подигнут палац, а свуда су ме свраћали да се окрепим. Износили су ми храну,слаткише, воду, баке су ми давале јабуке. Нисам могла да их одбијем, објашњавала сам да не могу толико да носим, али да их не увредим, узимала сам, па сам уз пут то делила деци. Сви су одобравали мој поступак, нико ми није рекао ниједну ружну реч – каже Горица.

На мобилни телефон стижу јој само речи охрабрења, а најважније јој је што је у томе подржава супруг. Стално се чује с Даријом, јер ће она први пут после четири године, од како се разболела, спавати без маме, која је била уз њу приликом сваког боравка у болници.

–Када сам кренула из Бање Ковиљаче и када су медији објавили да идем, стигло ми је обавештење из канцеларије за поплаве да сам добила новац и да одустанем. Нису ме одвратили ни људи из Центра за социјални рад, а руководству Града Лознице упућивала сам захтеве за помоћ. Сем обећања, ништа нисам добила. Не одустајем, због све деце – одлучна је да истраје Горица.

Миланка Ераковић