Умро Милан Галић

Јуче је у Београду изненада преминуо Милан Галић. Пао је као после погибељног старта. С леђа. Неочекивано.

Рођен је 8. априла 1938. у Старом Ђурђеву код Темерина, мада је распрострањено да је на свет дошао месец дана раније у Босанком Грахову. Пошто је рођен шест месеци по смрти свог оца мајка га је, с осталом децом, осећајући да ће нешто лоше да се деси, одвела у свој и мужевљев завичај – у Малешевце код Босанског Грахова.

Али, и тамо је дошао рат. Најкрвавији у историји. У њему остао и без мајке, коју су заклале усташе. Старија сестра га је после рата нашла у неком селу код Дрвара и вратила у Старо Ђурђево, у породичну кућу. Међутим, кад се она удала није имао ко да се брине о њему, па је смештен у дечји дом. Сељакан је из једног у други (Нови Сад, Кањижа, Мол, Тител) док није доведен у Зрењанин.

Ту је почео да игра фудбал и 1952. је постао члан Пролетера. С непуних 16 година је регистрован за први тим, а пошто по прописима то није било могуће у клубу су му додали да је месец старији и да је рођен у Босни.

Био је рођен за фудбал и већ 1956. је био капитен репрезентације која је играла на омладинском првенству Европе у Мађарској. Као раритет је истицао да је био капитен свих наших репрезентација.

На Првом купу нација (из тог такмичења је настало европско првенство) 1960. у Француској предводио је репрезентацију која је постала вицешампион Европе. Те исте године је с олимпијском репрезентацијом у Риму освојио златну медаљу. У финалу је, истина, искључен, ни крив ни дужан. Поништен нам је чист гол, стрелац Бора Костић није могао да се помири с тим, а Галић је, уз једну нашу уобичајену поштапалицу, покушао да га смири, јер смо и без тог поготка водили. Међутим, Италијан Ло Бело је од неких наших судија научио неколико псовки и мислио је да је Галић рекао нешто што се на њега односило.

Морао је да прескаче ограду и да се пробија да би добио златну медаљу. На победничком постољу је, уместо њега, у улози капитена, стајао Бора Костић.

Две године касније, у Чилеу, југословенски фудбал је постигао свој највећи успех – освојено је четврто место на свету. Сматрало се тада да је једино наш тим могао да се достојно супротстави Бразилцима у финалу, али у полуфиналу, против Чехословачке, наше играче није хтела лопта.

Галић је заблистао у Партизану, у који је дошао 1958. На њега је око бацила и Црвена звезда, али су га њени стручњаци лоше проценили на проби.

Прву утакмицу за А репрезентацију је одиграо 31. маја 1959. у Београду против Бугарске. И већ у 27. секунду је дао гол. За Југославију је играо 51 пут и дао 37 голова. Више од њега је стрелац био само Стјепан Бобек (38). У Галићево време у репрезентацију нису позивани играчи који су отишли у иностране клубове. Да је било другачије несумњиво би био и најбољи стрелац државног тима свих времена.

Код „црно-белих” се одлично уклопио у генерацију својих вршњака названих „Матекалове бебе” по њиховом тренеру у подмлатку. С њима Партизан не само што је после 12 година освојио првенство, него је начинио у то време невероватан подвиг – три пута узастопно је био шампион државе (1961, 1962. и 1963). После четврте титуле у Југославији (1965) тај тим се борио и за звање најбољег у Европи. Галић је играо 11. маја 1966. у финалу Купа шампиона, али, како је и сам говорио, није био спреман за такав меч, јер је у то време служио војни рок. И никада није прежалио ту пропуштену прилику.

После пораза од Реала с 2:1 тим се расуо. Галић је био међу онима за које, како је казао, није више било места у Партизану.

Мада га је тражио Реал ставио је као војник потпис на приступницу за Стандард из Лијежа, јер је поверовао посреднику, који му се наметнуо, да га то ни на шта не обавезује, него је то просто нека менаџерска вештина, која њима олакшава посао.

Са Стандардом је на крају прве сезоне освојио Куп Белгије (1967), а потом и два пута првенство (1969. и 1970). Каријеру је завршио у Ремсу (1970-1973), славном клубу (играо у финалу првог Купа шампиона 1956, а потом и 1959), који се тада вратио у француску Прву лигу.

По завршетку играчке каријере (1973) дипломирао је на Правном факултету у Београду. Запослио се у Београдском водоводу, али није могао да одбије позив из Пролетера да клуб врати у Прву лигу. Подмладио је екипу у сезони 1975/76, међутим односи међу члановима управе су били такви да није могао да ради у таквој средини и више се никада није вратио тренерском позиву.

Ипак, сачувао је копчу с фудбалом. Пријавио се на конкурс, заједно с бившим „звездашем” и олимпијцем из 1960. Душаном Маравиће, који је расписао Фудбалски савез Југославије 1979. и до пензионисања 2005. радио у њему као правни саветник.

Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта(2007). Међутим, Милан Галић је био такав ас као фудбалер и човек да је његово име сјајније од било какве награде.

Место и време његовог последњег испраћаја биће накнадно саопштени.

И. Ц.