И сребро је небо

Од нашег специјалног извештача

Мадрид – И сребро је небо! Кошаркаши Србије убедљиво су поражени у финалу Светског купа од у овом тренутку „другог” кошаркашког света, недодирљивих Американаца који су тако забележили 63 победу у низу, прву против нашег тима после 26 година. Куриозитет је да је ово био први окршај две кошаркашке велесиле, а САД су се изједначиле са нама по броју освојених златних медаља, 5-5.

(Фото ФИБА)

Резултатски, ово је најубедљивији тријумф неког тима у историји планетарних шампионата – 129:92 (35:21, 32:30, 38:26, 24:25), али кошаркашима Србије нико нема право да замери ништа ни „за длаку”. Најпријатније су изненађење „мундобаскета”, винули су Србију у сам врх светске кошарке, када то нико, ама баш нико, није ни сањао, камоли очекивао. Теодосић, Симоновић, Јовић, Богдановић, Бјелица, Марковић, Калинић, Бирчевић, Крстић, Радуљица, Катић и Штимац и селектор Ђорђевић су наши спортски јунаци, ушли су у историју српског спорта.

(Фото ФИБА)

Очекивања која су ишла до еуфорије међу љубитељима кошарке, можда и због изјава наших момака и њиховог тренера да ће се борити за злато, не треба гледати сада кроз призму резултата у финалу. Још непотребније је упоређивати Индијанаполис са Мадридом, јер тада је разлика у квалитету између два тима била далеко мања. Амерички је био јачи од овог, али Србија данас нема Дивца, Бодирогу, Стојаковића, Гуровића, Јарића, Томашевића, Ракочевића, Вујанића... Међутим има нове јунаке, тим који у перспективи може да осваја у континуитету медаље на великим такмичењима и селектора који је много урадио да се врати вера у нашу кошаркашку школу, таленат и карактер, поштење и поштовање – култ репрезентације.

(Фото ФИБА)

Жеља је постојала, као и припрема за утакмицу, али противник нам је дозволио да злато у рукама „држимо” буквално пет минута. Ушли су наши момци без страха, поновили сјајну игру у нападу као против Грка, Бразилаца и Француза, али на другој страни су заиста били кошаркашки ванземаљци. Американци су у просеку све утакмице до финала добили са 32 разлике и нико их није озбиљније ознојио ни у Билбаоу, ни у Барселони, а најмање наши момци у мадридском финалу. При вођству нашег тима 15:7, заиграли су чвршће, агресивније  и кренуо је кошаркашки цунами који ни један том на свету не би зауставио. Покренули су га спољни играчи, оно што је требало да буде нека наша предност, шут за три поена, одвео нас је у пораз буквално за два минута. Харден и Ирвинг су готово сами направили серију 15-0, шутевима за три 5-5. И ту је био крај – 28:6 за целих пет минута.

(Фото ФИБА)

Пала је у воду основна Ђорђевићева поставка да се заустави та убитачна шутерска линија Ирвинг-Харден-Томпосн, а када смо промашили неколико „зицера” у низу, Американци су отворили контру, подизали разлику као од шале и рушили морал наших момака скоковима у нападу. Једино су Бјелица, Калинић и Теодосић како тако проналазили начин да нешто погоде, али било је прекасно за било какав повратак. Већ у 12. минуту Американци су ставили злато око врата, убацивши чак 42 поена, а 50 већ четири минута касније. Можда је са чвршћом игром, више фаулова и „деструкцијом игре” тај ритам донекле могао да се успори, али анализа овакве утакмице уопште није потребна.

Колико су нас „разбили” искључиво шутом, показује и статистика. Имали смо шест асистенција више (16-10), остварили најмањи заостатак у скоковима од свих тимова са којима су Американци до сада играли (44-32), али однос „тројки”, 15 противника (чак 45 поена), наспрам 5 наших (25), уз укупан шут 58-48 одсто, све говори. Јесте наша одбрана подбацила, али бар половину шутева противник је убацио преко руке, Ирвинг шест „тројки” без промашаја. Уз велику разлику у физичким и атлетским способностима, нисмо знали шта и одакле да бранимо.

Ни превисок резултат, међутим, није сломио наше играче. Одиграли су до краја колико су могли, Бјелица и Калинић су добили овације, када је неколико минута пред крај утакмице Ђорђевић изводио јунаке Светског купа да би им се наши навијачи, али и већина у дворани који су били уз наш тим, аплаузима одужили за оно што су показали до финала. Ово је најлепши почетак једне нове, блиставе кошаркашке приче наше репрезентације, а наставке с нестрпљењем очекујемо наредне године у Француској на Европском првенству и надамо се на Олимпијским играма у Рију, јер Пекинг и Лондон смо прескочили. Зато нека данас сви који могу дођу у 20 часова испред Старог двора у Београду да их поздраве. И нека уђу у онај кошаркашки воз, који је поменуо Ђорђевићев асистент Јоца Антонић. После ће бити касно, карте ће се брзо распродати...

Дворана спортова у Мадриду. Гледалаца: 13.000. Судије: Сибел (Канада), Рижик (Украјина) и Вијатор (Француска).

СРБИЈА: Теодосић 10 (једна „тројка“), Симоновић, Јовић 6, Богдановић 15 (1), Бјелица 18 (2), Марковић 3, Калинић 18 (1), Бирчевић, Крстић 4, Радуљица 9, Катић 2, Штимац 7.

САД: Кари 10 (2), Томпсон 12 (2), Роуз, Геј 11 (1), Фарид 12, Дерозан 10 (1), Ирвинг 26 (6), Пламли 1, Казинс 11, Харден 23 83), Дејвис 7, Драмонд 6.

----------------------------------------------

Крстићев последњи меч у најдражем дресу

Мадрид – Неверица међу нашим извештачима. Капитен Ненад Крстић (31) после десет година завршио је репрезентативну каријеру! Штета за нашу кошарку немерљива, а срећа за овог сјајног кошаркаша и дивног човека што се опрашта као светки вицепрвак.

–Ово ми је дефинитивно последња утакмица у дресу репрезентације. Било ми је лепо и то је то...

– Американци... Тешко је парирати оваквим играчима. Имају младу екипу, базирају игру на транзицији, а против нас су погодили скоро све. Нисмо баш испоштовали договор из свлачионице, али готово је немогуће играти са њима. Међутим, нико и ништа не може да умањи резултат који смо остварили. Други смо на свету, после толико година враћамо се на стазе успеха. Ово много значи за нашу кошарку и народ – рекао је на опроштају Крстић.

----------------------------------------------

Ђорђевић поносан на играче

Није очекивао овакав епилог, али селектор Александар Ђорђевић истиче да је презадовољан првом светском медаљом за Србију, 11 укупно за нашу кошарку.

– Поносан сам што сам тренер оваквим момцима. У Шпанији су свим срцем играли за своју земљу и заслужују све похвале. Они су креирали ову дивну, сребрну причу, а ја сам само срећан што сам им био тренер. Нико није очекивао овакав успех, да ћемо догурати до финала. Били смо квалитетом и такмичарски спремни да се са свим селекцијама носимо, али су нам Американци очитали лекцију. Ова екипа је изградила идентитет на индивидуалној одбрани и желели смо да се измеримо са њима у таквој игри. Зонска одбрана није у мојој кошаркашкој природи и то је разлог што је нисам ни користио у финалу – истакао је Ђорђевић.