Никад не реци заувек

Деси се понекад да неку историјску чињеницу добро запамтиш не толико због њене важности, колико због начина на који си је научио. То да су се Шкотска и Енглеска ујединиле 1707. године нисам научио ни из уџбеника историје у основној школи или гимназији нити из било које друге књиге, научио сам то из – стрипа. Крајем осамдесетих година прошлога века, поводом јубилеја од шест деценија излажења, „Политикин забавник“ је својим читаоцима почео да поклања репринте издања из тридесетих. У новембру 1988. објављен је репринт стрипа „Неустрашиви капетан Грин“. Реч је о стрипу Кларенса Греја, а капетан Грин је заправо друго име његовог чувеног јунака Брика Брафорда. Уз помоћ временске машине, главни лик путује у прошлост, између осталог на почетак осамнаестог века. Стицајем низа перипетија, он енглеској краљици Ани 1706. мора да докаже да заиста долази из будућности тако што ће јој показати да зна нешто што иначе не би могао да зна. Краљица га пита: „Реците ми да ли ће бити важних догађаја за време од једне године?“ Капетан Грин одговара: „За годину дана, дакле у мају 1707. оствариће се уједињење Ваше краљевине са Шкотском заувек!“ Краљица је запањена и вели: „Невероватно! На томе радим у тајности и само моји најпоузданији министри знају за то!“

У време кад је стрип настао Енглеска и Шкотска биле су уједињене већ више од две стотине година, па је аутор стрипа свом јунаку могао мирне душе у уста ставити реч „заувек“. Данас, међутим, то „заувек“ мало друкчије звучи. Године 1707. о уједињењу је одлучило неколико стотина чланова парламента. О раскиду или опстанку уније са Енглеском сада на референдуму одлучује више од четири милиона становника Шкотске.

Сви ми који смо пре мало мање од четврт века гледали како се на референдумима распада Југославија, имамо данас неко „већ виђено“ осећање. Кад 1.300 шкотских уметника потпише апел којим се позивају грађани да гласају за независност, циника то мора мало да подсети на Хрватски бенд Аид и песму „Моја домовина“. Истини за вољу, понешто суспрегнут и посве реалистичан тон овог писма добрано се разликује од патоса садржаног у стиху „Тисућу генерација ноћас не спава“, али тежња ка „лепој својој“ одвојеној од (потенцијално хегемонистичког) „великог брата“ скоро је идентична.

Писано је већ много о неизбежним глобалним последицама евентуалног осамостаљивања Шкотске. Последица ће бити и ако унија опстане, мада ће се оне тада углавном ограничити на Велику Британију и њено унутрашње уређење. Колико год се краткорочно ова одлука тицала искључиво становника Енглеске (Велса и Северне Ирске) те Шкотске, она се с великим нестрпљењем очекује и у неким другим покрајинама и областима који стреме ка независности, нарочито у Каталонији. За њих је шкотски референдум путоказ за будућност. Нас овде, међутим, цела прича враћа у прошлост.

Кад се после пада Берлинског зида ујединила Немачка, кад се указала перспектива брзог ширења Европске уније на готово цео Стари континент, на Западу се зачела мантра о „срећним деведесетим“. На том трагу овдашњи кабловски оператери управо ових дана бомбастично рекламирају шесточасовну мини-серију „Деведесете: деценија која нас је повезала“. С џамбо плаката гледају нас Садам Хусеин, принцеза Дајана, Курт Кобејн и Бил Клинтон са саксофоном. У контексту светске економске кризе, глобалног проблема незапослености младих, турбуленција широм северне Африке и Блиског истока те рата у Украјини, из западњачке перспективе деведесете данас делују утопијски. Амерички песник је последњу деценију двадесетог века, уз само мрвицу ироније, описао као „време кад је било добро свима, чак и мртвима“. Са наше тачке гледишта ипак, ближи истини био је Ђорђе Балашевић певајући „Је... се, деведесете”.

Било је неког покровитељског цинизма у начину на који су велике западне силе протежирале распад Југославије. Док цела Европа тежи интеграцији, југословенски сепаратизми и национализми понешто расистички су тумачени као поновни испади тобожње „вековне мржње“ и доказ заосталости која је деценијама с муком скривана. Ако се и разделите, макар и крваво, била је мање-више прећутна порука, нема везе, бићете једном опет заједно, под (симболичком) капом Брисела, у шенгенском рају Европске уније.

Енглеској, међутим, одједном ништа не значи могућност да са Шкотском буде заједно у Европској унији. Пошто Шкотска већ има своју фудбалску репрезентацију и чланица је Фифе и Уефе, у том смислу неће бити никаквих промена. Зашто се онда службени Лондон толико нервира? Знали су са надмоћном иронијом исмевати фразу да „Србија никад неће признати Косово“ јер „никад“, ето, не спада у домен политике, него метафизике. Испоставља се сада да и оно „заувек“ које је требало да одреди рок трајања уније Енглеске и Шкотске такође не спада у политику, него у метафизику, само што им је о томе теже говорити са надмоћном иронијом.

Било је мудрих људи који су крајем осамдесетих говорили да се распадом Југославије отвара Пандорина кутија. Крајем деведесетих то је могло изгледати као погрешна прогноза, нарочито онима који нису свесни да се време унутар историје света мери другим аршинима него време у појединачним људским животима. Она упозорења од пре четврт века одједном не изгледају толико претерана. Пре или после, шејтан дође по своје.