Без летњих илузија

Од прекомерне влаге и спорадичне сунчеве врелине лишће опада као да смо у касној јесени. А тек је септембар. Чини се да више ништа није као што је некад било. Нисмо путовали нигде. Бројимо последње дане септембра у нади да ћемо макар на неколико дана успети да побегнемо код далеких рођака на село. Ако смо ове године скрпили неку пару и послали децу до Петровца на Мору, или до Солуна то можемо сматрати животним успехом. Илузија о безбрижности коју увек доноси лето отишла је у неповрат. Пред ветром који леди кости и дугим јесењим кишама које долазе, пред скупоћама и неизвесношћу које нам доноси сваки наредни дан морамо заузети гард. Забринути за будућност наших породица, суочени с немаштином, згрожени злом и најстрашнијим злочинима који нам се сервирају свакодневно на насловним странама штампе, у очекивању декрета о смањењу плата и пензија и повећању цене струје, у страху да ће нам на врата закуцати легализовани утеривачи дугова за воду и оџачарске услуге стрепимо пред великом енигмом. Како да преживимо? Страхујемо да укључимо мобилни телефон. Брзи кеш кредит већ неколико месеци не отплаћујемо. Бежимо од досадних службеника банке који су упорни као да су нам позајмили свој приватни новац. На вратима лепимо лист из дечије свеске с поруком: „Нисмо код куће. Не примамо судске позиве”. Или нас Бог искушава, или као народ плаћамо нечије грехе.

На истоку Србије поново имамо поплаве. И док се министри у влади препуцавају – ко ради 24 сата, а ко не ради уопште – од последица мајске катаклизмичне катастрофе скоро ништа значајно нисмо обновили. Упркос великим причама и маркетиншким фасцинацијама једино је сликања пред камерама било у изобиљу. Несрећници које није обишла супруга председника Србије препуштени су сами себи. Они ће уместо у кућама ову зиму да зимују испод дрвета. Повереник за обнову господин Благојевић пожалио се да му у Параћину фале правници да пишу решења о обнови. Поменути господин, који се прославио на нашој политичкој сцени пребројавајући изборне гласове, у једним новинама се одважио да изјави да ,,донације и међународна помоћ споро, или готово уопште не пристиже у српску касу”. Нисам сигуран да је за ову изјаву имао сагласност надређених у влади. Медијски чувари српске власти који воде рачуна о томе шта се у интересу грађана у медијима може појавити, а шта не – очигледно су се постарали да се ова вест објави најмањим могућим словима.

Признајем, не разумем се баш најбоље у међународну геополитику, али о томе шта се догађа у нашем дворишту натуцам понешто. Зато ми је јасно зашто је неко баш ових дана покушао да обије фундус гардеробе и костима ТВ серије „Равна Гора”. После марша разљућеног муфтије у пратњи момака у зеленим униформама са зеленим заставама у рукама кроз Нови Пазар – много је оних који би прикладно костимирани обишли овај древни град. Неки су се чак и јавно огласили. Оваква реакција, чак и кад је на нивоу вербалног реваншистичког блебетања без икаквог упоришта у реалности, штетна је и дугорочно опасна. Да ли је ратоборни муфтија тога уопште свестан? А све се то догађа док згрожени свет на телевизијским екранима гледа једну другу боју – „оранж”. И до ужаса индиферентна лица невиних жртава леворуког монструма и убице. Који пре него што у име Алаха зарива сечиво ножа у гркљан отетих јадника, блебеће нешто о џихаду и међународној завери против ислама.

А за то време хук хаубичких граната завађене и плански нахушкане православне браће на истоку подиже нам косу на глави. Као да су бојишта Украјине ту иза брда, недалеко од нас. Страхоте рата које смо као европски народ не тако давно ексклузивно искусили под патронатом и високим покровитељством међународне заједнице чине нас неспокојним. Мајстори поново мешају карте. Забринути због ватре, која се за тили час може проширити и до наших кућа, лаврњамо од једних до других. Шта рећи једнима да не замере, шта казати другима да се не наљуте? Притиснути бременом економских недаћа – у бекству од суноврата посежемо за алтернативом крпљења све већих рупа у државној каси и задужујемо будуће генерације. Милион по милион, стотину по стотину, милијарду по милијарду. Има ли краја – и какав ће бити?

Могуће је да ће на крају све испасти добро. Под условом да не паднемо на питању које је залога наше европске будућности: хоће ли се у Београду ове године коначно одржати „Парада поноса”? Већ сам искусио мржњу комуниста којима сам се замерио – а сада ризикујем да се утицајна геј популација острви на мене. Само магарац два пута прави исту грешку. Због тога журим да се на време обавестим, па питам: хоће ли председник Србије и премијер, са члановима својих кабинета, поносно стати на чело хомосексуалаца и лезбијки и храбро нас повести у Европу? Хоћемо ли коначно кренути путем просвећења? Хоћемо ли једном раскрстити са сопственим примитивизмом и традиционализмом? Хоћемо ли већ једном кренути напред у светлу будућност? Авиони који слећу са страним дипломатама на Сурчин закрчили су небо изнад Србије. Важније од живота, од егзистенције, од надолазеће глади и опстанка нације јесте – да се шетња одржи. Будућност српске државе је у питању? О стању људских слобода у Србији, о развоју тековина демократије у српском друштву, много је данас важније шта ће европским званичницима рећи анонимни лидери хомосексуалаца, него како ће их о томе обавестити шеф српске дипломатије? Боже – имали те где?

Док чекамо одговоре наду да ћемо опстати и да ће победити разум подгревају неке лепе ствари које су се догодиле ових дана. Поново су нам кошаркаши вратили тако потребан осмех на лице, а само у Београду у први разред кренуло је 16.122 ђака. Међу њима су и две моје унуке. Поносим се. Мојој срећи нема краја, ништа мање – ни бризи.