Да ли Обама креће Бушовим стопама

Зло, зло, зло – понављала је Бела кућа док свет није добро запамтио ко је и шта је најновији амерички непријатељ. За случај да то још није било јасно, Барак Обама је у Уједињеним нацијама објаснио: сунитски екстремисти који владају на деловима Ирака и Сирије јесу „мрежа зла” која „једино разуме језик силе”.

Није ово први пут да је Обама звучао као да је ангажовао Бушовог писца говора или као да је читао белешке омраженог претходника које је случајно пронашао у некој фиоци у Овалном кабинету. Реторика председника САД у последње време исувише подсећа на дискурс бившег станара Авеније Пенсилванија, који је о Ираку говорио као о члану „осовине зла”, а о Садаму Хусеину као о олошу с којим не може да се преговора.

Суровошћу, безобзирношћу, готово лудилом Талибана и „мучитеља из Багдада” правдали су се Бушови напади на Авганистан и Ирак, као што се данас сунитским екстремизмом правдају Обамини удари на Ирак и Сирију. У појединим текстовима у „Њујорк тајмсу” и врло често у „Гардијану”, о Обами се цинично пише онако како се прошле деценије писало о Џорџу Бушу – као о ратном председнику.

Критика на његов рачун можда не би била толико жестока да у Белу кућу није ушао на таласу противљења америчким ратовима у Авганистану и Ираку и да није већ прве године мандата добио Нобелову награду за мир. Овако, најпрогресивнији Американци и медији не могу да се суздрже а да иронично не примете да је мировњачки председник за шест година на власти бомбардовао, из дронова или војних авиона, седам земаља: Ирак, Авганистан, Сомалију, Пакистан, Јемен, Либију и, сада, Сирију.

Као и свргавање Садама, повратак америчке војске и бомбардера у Ирак и улазак у Сирију одвијају се без резолуције Савета безбедности УН. Буш је за инвазију на Ал Каиду, Багдад и Кабул још и имао зелено светло Конгреса, док Обама обнавља ирачки рат и шаље авионе над Сирију без консултација с конгресменима јер верује да га правно „покрива” њихова ранија сагласност за рат против терора.

Да ли се сећате колико су либерали исмевали Бушову коалицију вољних са земљама попут Бугарске или Молдавије? Шта мислите, има ли места злурадости данас када Обама ствара савезништво са Ријадом и Бахреином? САД истичу да је рат против Идила неминован јер он на својим територијама намеће шеријатски закон, забрањује музику, забрађује жене и јавно погубљује западне новинаре. Да би овоме стали на пут, Американци су се удружили са Саудијском Арабијом, вехабијском монархијом која је прошле године јавно погубила 79 људи и у којој жене зарад поштовања радикалних сунитских правила иду покривене од главе до пете. Америчко-саудијска коалиција зарад заједничког бомбардовања Идила не звучи зато нимало природније од Бушовог савеза с Казахстаном.

Месецима гледамо и слушамо како Идил отима западњаке, приморава јазиде да прихвате ислам, присиљава жене да се удају за његове борце и убија ратне заробљенике. Оно што Обамина влада и поједини медији пропуштају да кажу јесте да се Идил није тек тако створио ниоткуда и решио да прави лом по некадашњој Месопотамији, већ је директна последица америчке политике на Блиском истоку. Као и други исламски терористи, и борци Идила противе се америчком присуству у арапским земљама, што значи да повратак више од 1.500 америчких војника у Ирак и долазак бомбардера изнад Сирије може само још више да их радикализује. Буш је напао две земље под изговором да мора да сломи кичму терору, али је број терориста и њихових група отад само порастао. Против тероризма се не борите тако што га храните, на пример даљим нападима на арапске земље и све већом срамотом коју наносите исламском свету, али то је лекција која никако није ишла Бушу, а изгледа да је сасвим није савладао ни Обама.

Када су САД окупирале Ирак, власт су преузели већински шиити. Они су, под патронатом Вашингтона, занемаривали потребе и интересе сунита који у великој мери данас подржавају Идил. Инсистирајући на бруталности бораца Идила, занемарујемо чињеницу да ова организација има и извесну политичку подршку јер представља занемарене и закинуте суните у постсадамовом Ираку.

Док данас јуришају да спасу Блиски исток из канџи исламиста и аутократе Башара ел Асада, Западњаци заборављају да су већ неколико пута спасавали тај исти регион остављајући иза себе хаос. После Садама и Муамера ел Гадафија стигли су демократија и стабилност у којима нема ни реда ни закона, нити се зна ко где влада ни где су границе.

Међутим, то није довољан аргумент за америчке јастребове који траже враћање огромног броја војника у Ирак и копнене трупе у Сирији. Као да не знају да је Обама већ повео неколико ратова, они га и даље критикују да је „млак” и неодлучан, због чега блати углед Америке у свету. С друге стране, Обама је изгледа потпао и под утицај интервенциониста из своје либералне средине, попут Саманте Пауер, амбасадорке САД у УН, представнице оне групе америчких интелектуалаца који сматрају да је морална обавеза Америке да у свету чини добро, бомбама.

Као некад Буш, који је говорио о никад непронађеном Садамовом оружју за масовно уништење, Обама данас говори о томе да Идил спрема нападе на САД и њене грађане. Пентагон и америчке обавештајне службе демантовале су врховног команданта признајући да блискоисточни ратници нису директна претња за америчку безбедност.

Међутим, јесу за америчке интересе. Сунитски борци домогли су се нафтних поља у Сирији и Ираку, одакле испумпавају нафту и лепо зарађују на њој, што сигурно није било у плану Вашингтона када је 2003. покренуо рат вредан две хиљаде милијарди долара. Али, рат против зла боље звучи.

Јелена Стевановић