Џихадисти из нашег сокака

Да је Србија на списку земаља које Америка предводи у борби против Исламске државе, знало се из саопштења Стејт департмента и пре него што је српски премијер у писму понудио помоћ америчком председнику. Међународни фронт формиран од 57 земаља има за циљ што ефикаснију борбу против џихадиста окупљених око организације познате и као ИСИС или ИДИЛ, а степен укључености варира од директне војне активности и логистичке подршке до размене обавештајних података. Од Србије се, по свему судећи, очекује допринос у овој последњој области, утолико пре што се наша војска у иностранству ангажује искључиво у мировним мисијама под капом УН и ЕУ. У акцијама НАТО-а не учествујемо због „специфичног односа” с алијансом, како је то формулисао један аналитичар, па нема места бојазни да ће српска војска ратовати на Блиском истоку.

Први опипљиви показатељ српске спремности да се сврста у међународони фронт против џихадиста јесте најављена допуна Кривичног законика (КЗ) којом се уводе два нова кривична дела за санкционисање умешаности наших грађана у ратове у иностранству. Предложене казне за учествовање у страним ратовима ће бити до осам година затвора, а за организовање учествовања – од две године до десет. Допуне КЗ би требало да се нађу на дневном реду прве или друге седнице јесењег заседања Народне скупштине. Иницијатива која је потекла од Социјалдемократске партије Србије некако се подударила с једногласно изгласаном резолуцијом Савета безбедности УН о страним плаћеницима која је пре неколико дана донесена на предлог САД. Управо та подударност можда објашњава жустрост са којом је овдашњи политички естаблишмент кренуо у „гурање” идеје у парламенту иако је исту иницијативу странка Расима Љајића покренула још у новембру прошле године.

Опасност од новог терористичког таласа који је запљуснуо свет унела је на помало бизаран начин олакшање у тренутно веома затегнуте међународне односе испровоциране кризом у Украјини. Непомирљиве разлике у ставовима Истока и Запада по овом питању као да су релаксиране фигуром заједничког непријатеља чија се сенка надвила и на оба завађена табора. После дужег времена када је све указивало да је свет на ивици понора због клинча Вашингтона и Москве изгледа да су центри моћи опет пронашли тачку ослонца чију стаменост гарантује најчвршћи темељ – заједнички интерес. Тако је и на Блиском истоку. Заклети регионални непријатељи шиитски Иран и сунитска Саудијска Арабија из чијег неслагања суштински избијају сви сукоби у трусном региону као да се коначно разумеју по питању ИСИС-а. Чак ни сиријски председник Башар ел Асад није више у делу западне штампе проказан као чудовиште које мора да буде укроћено.

И Србија као да коначно може да одахне. Усред свеопште узбуне око ИСИС-а делује могуће и неутрална политика, и Европа и Русија, фамозно „седење на две столице” – од којих је једна опасно претила да се измакне с одмицањем украјинске кризе.

Поред свеопштег сагласја о неопходности решавања проблема екстремног исламизма, у акцији коју покрећу Американци нешто суштински не штима. На питање „Политике” колико им значи подршка Владе Србије у борби против ИСИС-а из америчке амбасаде у Београду су пре неколико дана одговорили да је значајна подршка сваког члана „како би се показала решеност цивилизованог света да порази ИСИС”. Оштра дихотомија цивилизованог света и фанатика превише подсећа период од пре 13 година када је после напада 11. септембра Америка повела глобални рат против тероризма. У то време су водећи западни медији и коментатори агитовали на неопходност одбране „западних вредности” од тамо неких нецивилизованих народа. После одсецања глава новинарима пред оком камере поново се чују коментари о „средњовековном варваризму” терориста.

У поступцима Исламске државе нема нажалост ничег средњовековног. Пре ће бити да се суочавамо са изразито модерним феноменом.

Они су свој циљ постигли. Данас готово да нема човека на планети који није чуо за њихову организацију која према проценама ЦИА-е једва да броји 30.000 војника. А шта су урадили? Тројица страних новинара и хуманитариста су погубљени пред камерама и цео свет се тресе од зебње шта ће следе да ураде. Ако способност да с минималним ресурсима тако брзо задобије планетарну пажњу није врхунска пропаганда, шта онда јесте? И шта је у тој софистицираној вештини на којој би им позавидели и највећи маркетиншки магови – средњовековно? Баш налик оном страшном дану када су срушене њујоршке Куле близнакиње и када је било мало оних који су у нападу на Америку њеним сопственим авионима, њеним ресурсима, препознали нешто више од пуког фанатизма.

Потцењивање непријатеља је константа која обележава амерички рат против терориста од тренутка када га је славодобитно најавио Џорџ Буш. Милијарде долара су потрошене, а екстремизам није искорењен. Данас ИСИС своје циљеве туче управо америчким оружјем које је остало у Ираку.

Историја се понавља, а исти тренд је био и пре 11. септембра. Американци су индиректно створили талибански режим, као што су својевремено створили и Бин Ладена као борца против совјетске инвазије на Авганистан, и као што су својевремено помагали Садама Хусеина када им је требао савезник против иранског режима.

Додатно онеспокојава и одабир најближих савезника. Заливске монархијесунајригиднији режими у региону, а бомбардовање сиријских нафтоносних поља можда највише користи Саудијској Арабији. Поновно игнорисање Савета безбедности УН више нико и не помиње а само још левичарски Американци приговарају Обами што је нацији ускратио могућност да у Конгресу чује дебату пре него што се упусти у још један рат.

Поједностављивање је опасна ствар и одлука да се самовољно крене у још једну авантуру на Блиском истоку не улива поверење. Неколико десетина хиљада бораца ИСИС-а не би имало никакве шансе без мање или више латентне подршке локалног становништва. Да би се локалци приволели на страну супротстављену екстремистима међународна коалиција би требало да им понуди нешто конкретније од бомби.

Ако се заиста жели одрживо решење на Блиском истоку неопходно је разбити оквир борбе западне цивилизације против варварства у који се системски гурају проблеми. Остаје и основана бојазан да ће после још једног рата свет постати још опасније место.

Драган Вукотић

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Неке државе стварају терористе. На југу Србије се догодило обрнуто.

• Ако си у Ираку терориста, чим пређеш у Сирију, ти си борац за демократију.

• Тероризам је светски канцер. Зато га Американци лече зрачењем.

• Некад је било трбухом за крухом, а сада калашњиковом за крухом.

• Терористи су срушили њујоршке „близнакиње”. И нама су терористи срушили Авалски торањ.

• Обама је добио Нобелову награду за мир баш због борбености.

• Ал Каида користи децу као живе бомбе. Што се деца радују ватромету.

• Пензионери ово смањење доживљавају као економски тероризам.

Драгутин Минић