Непријатељ, то смо ми

Како лична и политичка власт премијера расте, тако се продубљује подела Србије на његове присталице и противнике. Настаје политичка поларизација која подсећа на растакање нације на „прву”и „другу” Србију из раних деведесетих година прошлог века.

Све што се збива меримо по томе може ли бити згодно употребљено за или против Вучића. Све што се каже судимо по томе хоће ли ваљати Вучићу или ће му нашкодити.

То бело усијање захвата све редом, па тако познајем фанове Владимира Путина који се мање радују његовом доласку него што страхују да ће и премијер од те посете политички да се окористи.

Више од тога изненадило ме је откриће да неки фин, пристојан свет, који никад није имао лепу реч за полицијске батинаше и ни у једном сукобу није кривио жртве, суочен с видео-снимком полицијске бруталности, одбија да поверује својим очима. Како је могуће да моји добри познаници и пријатељи ових дана звуче као „Једноруки Крстивоје”?

На сајту „Политике”, под вест да полиција проверава индиције да премијеров брат и његови пратиоци нису случајно претучени, „Једноруки” је оставио следећи коментар: „Значи бахати је сад жртва, а у ствари је виновник инцидента, то је сваком човеку јасно!”

„Крстивоје” има мноштво истомишљеника по „Фејсбуку” и „Твитеру”. Као и Драгољуб Жарковић у „Времену”, и они траже да пре свега чују „ко је ту кога испровоцирао”, а сумњају да се премијеров брат у најмању руку правио важан, да је „користио положај премијеровог брата да би заводио ред”.
Из чега би онда произашло да је за онај гадни ударац пендреком ипак сам крив.

Њима не вреди цитирати „Пешчаник”, на ком Бојан Гавриловић каже да жандарми нису поштовали ниједан од три услова за употребу силе: да је била неопходна, да је била сразмерна отпору и да се с њом престало истог тренутка када је лице које пружа отпор савладано, те да се већ на основу снимка може започети тужилачка истрага по кривичном делу „злостављање и мучење” из члана 137. Кривичног законика.

Ништа од тога не виде зато што се жртва презива – Вучић.

Како другачије објаснити да насиље једне веома проблематичне полицијске јединице над премијеровим братом оставља равнодушним многе који су нас у прошлости и далеко мањим поводом подсећали како је Србија држава у којој је полиција већ једном убила премијера. (Зорана Ђинђића је убила елитна полицијска јединица која му је лично рапортирала и која другог шефа у ланцу командовања није ни имала.)

Јавним простором је завладала нека нетрпељивост којом се хране и Вучићеви противници и његови симпатизери. Опозиција се мобилише по принципу „сви против Вучића”. Србија поново постаје земља у којој важи логика: да си пристојан и моралан човек, ти би о Александру Вучићу мислио исто што и ја.

Власт са извесном сладострашћу прима ту борбу, као да не схвата да ће по природи ствари, јер је власт, сносити највећу одговорност и као да не види да ће бити главни кривац за дубоко подељену Србију.

Није Александар Вучић умислио да га мрзе: страх који његова велика власт изазива код људи које је политички поразио, а каткад и понизио, тај страх помешан с уверењем губитника да су морално супериорни у односу на „преобученог радикала”, представља опасну мешавину и снажно опојно средство.

Није Вучић само преотео државу из руку политичке елите која је њоме суверено владала петнаест година: он је победоносно на политичку сцену извео читаве социјалне сталеже које је та елита дуго успешно држала далеко од колача власти. Зато од овога можда не испадне само политички, већ и класни рат.

Неке моје колеге с правом оптужују премијера да је сталном политичком офанзивом увео нашу политику у ратно стање, али и други политички играчи за ту ратну реторику такође сносе одговорност.

Овде важи девиза: непријатељ, то смо ми. Oд неистомишљеника се неуморно праве противници, од противника непријатељи, а од непријатеља – заклети непријатељи.

Како је дошло до тога да је наша политика постала поприште непрекидне борбе добра и зла? Подела на добро и зло у политици је подесна само у рату, док се бориш против непријатеља, али у миру је потребно нешто сасвим друго: прихватање политичких разлика као легитимних становишта која проистичу из различитог поимања интереса.

Представљање српског друштва као попришта митске битке између добра и зла последњи пут се исплатило Борису Тадићу још 2008. године. На сталном обртању тезе о опасностима од „повратка у деведесете” Тадић је остварио огромни изборни успех који је њега и његове партијске другове и коалиционе партнере осоколио у клептократији.

То је била кампања страха од деведесетих, дакле ратна политичка тактика. Читави медијски пројекти настајали су тада на ругању злим „патријотама”, иако је пљачка Србије била барем исто толико „европска” колико и „патриотска”. Замислите да медији сада злоупотребе и корупцију Тадићеве власти назову „европском пљачком”...

Тај смо модел усвојили са Запада: непријатељ је увек или касапин, или диктатор, или краљ корупције, или шеф политичке мафије. (Исти модел се и сада примењује против ИСИС-а: исламисти су „садисти”, „варвари” и „дивљаци”, баш као да америчке бомбе убијају на неки посебно хуман, безболан и асептичан начин, као да експлозив западне израде не комада људско тело на зверски, већ неки човечан начин, дозвољен Женевском конвенцијом, као да не носи морални ризик по америчке команданте.)

На нашем је терену успешно увежбаван тај пропагандни образац поједностављивања до бесмисла, свођења појединаца, а некад и читавих народа, на њихову употребну вредност у политичком или стварном рату.

Ми га сада само непрестано обнављамо, као што каткад људи који су били злостављани у детињству насилно реагују примењујући једини модел понашања на који су навикли. Грдили смо Запад због неправедних интервенција у нашим пословима, али као да ништа нисмо научили из своје несреће.

А кад смо већ код жртава, и мени се, као и многим колегама с којим се политички у свему разилазим, чини да пуну подршку треба дати Ољи Бећковић. Она не воли да се о њој говори као о жртви и с правом се осећа моралним победником, али је и она својеврсна жртва овог истог српског политичког хладног рата.