Жмурили смо на чињенице

Један од девет нових филмова који су премијерно приказани на недавно одржаном Првом филмском фестивалу Србије у Новом Саду је и "Одбачен" Милоша Радивојевића. Филм је приказан на Сопотском фестивалу, очекују га учешћа на летњим филмском фештама у Херцег Новом, Врњачкој Бањи и Нишу, као и у иностранству. Сценариста и редитељ Радивојевић је и професор драматургије, сценарија и режије на београдском Факултету драмских уметности где је, пре четири деценије, дипломирао у класи професора Александра Саше Петровића. Иако педагог за кога студенти једноставно кажу – изврстан, Радивојевић не престаје да снима филмове.

Драма "Одбачен" је његово тринаесто дело – не и баксузно, у опусу који красе "Бубе у глави" (Медаља "Златни лав" на Венецијанском фестивалу 1970. године), "Квар", "Дечко који обећава", "Живети као сав нормалан свет", "Уна", "Чавка", "Ни на небу ни на земљи"...

Главни јунак у Вашем новом филму је банкар који остаје без посла. Он ради све што није "стигао", чини добра и лоша дела, покушавајући да пронађе себе. Колико је ово слика просечног Србина данас?

Филм прати животну причу човека у касним четрдесетим годинама. То су године када природа престаје да води бригу о човеку, ускраћује му имунитет и пушта га низ воду. Невоља мог јунака је што живи у средини која, такође, губи имунитет и која је пуштена низ воду а да би се опстало у транзиционој ситуацији потребне су радикална промена и аскетска дисциплина. Мој јунак је свим срцем за промену средине и околности живота, али "не да на себе". Он не жели да се промени, односно мисли да је закаснио; не жели да трансферише своје лажно осећање слободе, боемију, аљкавост и хедонизам. Прохујале су године ужаса у којима је већина његових пријатеља профитирала у овом или оном смислу. Он је остао пасиван и незаинтересован, потонуо у самосажаљење, повукао се у мишју рупу, испуњену књигама, музиком, алкохолом... Нема нову енергију, није у стању да се организује за нови свет и ново доба.

У чему је трагедија Вашег јунака? Он нема политичких, економских и националних проблема…

Готово две деценије он је имао све те проблеме и није могао да их реши или да их се реши. Будући да је одрастао човек, постидео се своје неспособности и немоћи да учествује у промени средине и света у којем живи. Не само да није могао да помогне средини, пријатељима, породици, него је својом несигурношћу, неодлучношћу, додатно погоршао и одмогао својој околини. Дакле, његова трагедија би, можда, била у томе што се у тешким околностима показао као неспособна ништарија. А, ако је тако – а он мисли о себи тако, онда ту не би било услова за трагедију.

У Вашем претходном филму "Буђење из мртвих" син се сукобљава са оцем и чини злочин. У "Одбаченом", јунак помаже мајци и кћерки. Нешто се променило или је то привид?

Јунак "Буђења" се после физичке смрти враћа у властити живот да доврши што није могао "за живота". Не бих да превише упрошћавам ствари, али нагласак је на чињеници да живот није довољно дуг да би се ствари довеле у известан склад. Човеку није довољан само живот, потребна му је и властита смрт да би се исказао или довршио. У нека срећнија времена, човек је на крају релативно дугог и креативног живота могао да се осврне и види себе у властитим пределима, да донесе суд о сопственом путу и да мирно заспи. Данас је то тешко. Човек размишља како да смрћу побољша живот, како да се на известан начин извини животу. Многи желе што пре да оду, да прекрате муке, јер живети данас значи непрекидно се суочавати са чињеницом да не можете помоћи да се ствари помере и унапреде. Говорим, наравно, о оној врсти људи која мене занима и која је, на срећу, малобројна. Када човек сагледа чињенице, нема много разлога за оптимизам. Оптимизмом могу бити испуњене и озрачене веома младе или заборавне особе. Свој лични песимизам не проповедам. На филму је то осећање које емитује јунак и томе не могу да се одупрем. Немам ништа лично против оптимиста. Ствар је у томе како доживљавате свет у којем живите. Кад кажем да су моји јунаци песимисти и да сам лично песимиста, ја властити песимизам не сматрам важним. Нисам важан ја, већ каква је слика света у којем живимо.

У филму тврдите да су током протекле деценије људи, политика, филм били лажни. Какви су данас?

Огрезли смо у лажима. Испуњени смо њима. Лаже се много. Лажи су однеле велику победу. Када некоме у својој околини, понекад, скренем пажњу на то што говори или ради; нешто нечасно или недостојно, та особа разрогачи очи и не разуме шта хоћу да јој кажем. Што је најзанимљивије, та особа је често сасвим искрена и невина. Ми више не контролишемо своје мисли, људи говоре шта им "слина на језик нанесе". Гледајте телевизију, филм, читајте књиге, новине, читав тај политички галиматијас. Наравно, врло мало људи је ван те заразе. Веома често се погледам у огледалу и кажем: "Милоше, шта ти то говориш? Како те није срамота?" А онај други Миша ме гледа, не зна шта хоћу да му кажем. Наравно, постоје безопасне, слатке, ситне лажи које никога не угрожавају. Дивне измишљене ситуације у књигама, филмовима, на сликама, кафанске приче и претеривања, разговори у доколици. Али, овде се ради о лажима које краду, отимају, убијају, лажима које истребљују друге људе, народе, вере...

Филм завршавате реченицом: "Посвећено онима који из ’личних разлога’ одустају и одлазе у прошлост и снове...".  Шта се крије у овој посвети?

Најбољи људи које знам су одустали од живота. Неки су умрли, неки као да су умрли, неки су се завукли у мишје рупе. Најбољи су се постидели, крију се и од других и од себе, живе у прошлости, срећнији, пишу или сањају. Кад кажем да су се постидели, мислим да се нису постидели својих поступака већ поступака политике, власти, околине, властитог народа и света. Добро, можда и од своје немоћи да утичу на процесе који воде у Катастрофу. Мислим да таквих људи није мало. У цивилизованом свету мало је примера да се најбољи одбацују јер је то страшан губитак за један народ. А, да ли сте чули да су нека странка, група или лидер који креирају наш живот рекли: "Хајде да кренемо, да пронађемо те људе и замолимо их да изађу, да нам помогну, саветују нас и преузму део одговорности?" Већина људи на политичкој сцени не зна да ти људи постоје, или не жели да зна.

У филму "Буђење из мртвих" рекли сте да сте ковертирали истину, да припадате генерацији која није одговарала, већ је "својој деци ставила револвер(е) у руке". Може ли се то исправити?

Може! Морамо да клекнемо пред своју децу, замолимо их за опроштај и отворено и искрено им кажемо шта мислимо о себи и својим поступцима. Морамо да откријемо свој прави идентитет који смо двадесет година скривали. Ниједан важан, велики проблем из прошлости није решен. Ни наши очеви, ни ми нисмо успели да спречимо Катастрофу. Полако одлазимо. Све проблеме остављамо младима. Ми смо успели да упропастимо један свет, какав-такав. Остављамо беду и неизвесност. Нема оправдања, не можемо рећи: "Мислили смо, и желели најбоље али, ето, тај опаки свет нам није дао. Не, мора се рећи: "Били смо глупи и лењи, понашали смо се често нечасно, жмурили смо на чињенице, били смо кукавице, егоисти и игноранти."

Очекује ли нас и завршни део, сада већ замишљене, трилогије?

"Буђење из мртвих" и "Одбачен" су снимљени у последње четири године и имају неку врсту заједничког оквира у глумачком и ауторском смислу. Недостаје трећи део те приче, који би требало да буде нешто као епилог. Ето, то би била мала оставштина, временска капсула са искреним сведочењем о путу који смо прошли за ових двадесет година. Надам се да ће тај филмски организам "глава, тело"  добити свој "реп". Свега тога не би било без Светозара Цветковића као глумца, па продуцента, и без пријатеља, глумаца и аутора који су подржали, и својим радом и добронамерношћу, правим пријатељством, омогућили ове исказе. Не знам да ли сам то заслужио и да ли то у свим овим околностима није нека узалудна инвестиција…

Велики храстови српског филма

Филмски сте расли и стасавали уз Петровића, Макавејева, Павловића, Ђорђевића... Како не личити на њих, како бити свој?

Тешко, веома тешко. Видите каква је то позиција. С једне стране, морате да тражите опроштај од млађих а, са друге стране, и од старијих. Погледајте ту проклету ситуацију. Како преузети одговорност у односу на ауторе црног таласа, јер је веома тешко бити их достојан. Данас је лакше направити мали филм него у оно време, али не због новца, већ јевтиније технологије. Али, да ли смо спремни да будемо толико храбри, искрени, отворени и често брутални, као што су они били у још горим временима? Не знам како други српски редитељи, али ја се лично осећам веома јадно у сенци тих "великих храстова" српског филма. Та стабла су огромна, љута и њихове гране љуља снажан ветар, долази зима. Осећам се малим и хладно ми је, али немам куда да побегнем. Место ми је ту, испод тих крошњи. Држим у крилу саксију из које расте моје мало стабло. Да ли ће преживети?

--------------------------------------------------------------------------

Биоскопи ће бити затворени, али неће умрети

Какав ће бити филм за 20 до 30 година?

Неће постојати у облику у каквом га ми памтимо. Биоскопи ће бити затворени и ти простори корисније употребљени, али неће умрети, живеће ноћу, на тајним местима. Неће бити лако да се уђе на та места. До улазница ће се долазити теже него до тешких дрога или радиоактивних материјала и биће скупе. Али, ти срећници у будућности ће бити у прилици да доживе нешто што се ретко доживљава. Имаће двочасовни сусрет са новим животом какав никад нису живели. Када окаснели посетиоци тих тајних пројекција по мрачним пролазима и катакомбама буду одлазили кућама, неће им требати батеријске лампе. Имаће на глави светлеће ореоле.