Музика атмосфере и амбијента

Један од оних младих људи који су умели да узбуркају нашу средину касних седамдесетих година, Милош Раичковић (1956), убрзо после значајног диригентског и стваралачког старта напустио је земљу и живео је и радио на веома удаљеним дестинацијама (Париз, Лос Анђелес, Хонолулу, Хирошима) да би се данас настанио у Њујорку и, не тако често, посећивао свој родни град.

Вероватно је и због упознавања, препознавања, одмеравања снага, концерт његових дела трајао (неоправдано) дуго или се бар тако чинило у свечаној сали Скупштине града која нема климу (!) и не расхлађује се, већ загрева од спољашњих 36 степени, само навише! Какви су то услови за извођаче, пре свега, а онда и за бројну, заинтересовану и бескрајно стрпљиву публику? И поред општих похвала једнима и другима за издржљивост у оваквим условима, молимо да се концерти не организују када за то не постоје елементарни предуслови.

Чак девет дела слушали смо ове вечери од солистичких, клавирских, преко камерних са два извођача, до гудачког квартета, електронике, квартета проширеног контрабасом и клавиром и, на крају – до хорског завршетка целог подухвата. Много дела, разноврсних, а писаних у истом и сличном маниру, помало наивном, помало неокласичном, са бетовенским хармонијама и формама, али са минималистичком потком, а општи утисак је био – прожимање духа амбијенталне музике. Најбоље странице Раичковића су оне у којима он прави дистанцу и отклон, иронише традицију, третира је хуморно, духовито и зналачки ("Зимски валцер" у извођењу Наде Колунџије). Када се ангажује у смислу описивања појава (Нато бомбардовање 1999, опсада Багдада и рат у Ираку) не и њиховог интерпретирања, стваралачки поступак застаје на нивоу дословне и буквалне реплике ("Аларм", Б-а-г-д-а-д).

Та музика тражи да се интерпретацијом надгради како то чини изузетни млади пијаниста Дарије Себић (Соната, Багдад из 2002). Нада Колунџија је осведочени тумач савремених композиција, а Гудачки квартет "Arco" је једно од дела уврстио на свој компакт диск. Па ипак, најбољи је био сам крај концерта, композиција "Парастос" (1984/5), као део опела са јектенијама (у извођењу Бранислава Косанића) коју је Вокални ансамбл Октоих са диригентом Александром Сашом Спасићем протумачио као носталгични повратак изворима, што би се могло подвести и под заједнички именитељ целог концерта.

Раичковић пише питку, мелодичну музику, засновану на врло мало средстава, тоналну, са истоветним и многобројним понављањима истих сегмената, без модулација, у једној равни и, најчешће, у једној главној идеји. Она није експериментална и неоавангардна, она није музика крика и дисонанце, она сугерише једну од консеквенци минимализма данас.