Чикаго зна

Недавно је Рахман Емануел, градоначелник Чикага, саопштио да ће 23. септембар у овом граду убудуће бити обележаван као Дан Дејвида Боувија. С тим у вези, у чикашком Музеју савремене уметности уприличена je изложба посвећена легендарном музичару с непретенциозним називом ,,Дејвид Боуви је...”. На њој је изложено више од 300 предмета из Боувијеве личне архиве, међу њима су костими, фотографије, рукописи, омоти албума...

,,Нисам знао да је Боуви рођен у Чикагу”, ишчуђује се један мој пријатељ.

И није.Рођен је у чувеном лондонском предграђу Брикстон. Па зашто, онда, Чикаго жели да обележава дан посвећен Боувију? Или, што би ми Срби овде одмах питали: ,,Какве, бре, везе, тај Енглез што дрнда гитару има са нашим градом, државом, па чак и континентом?”

Чикашки градоначелник није био лењ па је сачинио и адекватно саопштење у коме се између осталог каже: ,,Неприкосновена глобална икона, која је утицала не само на музику, већ и на културу, веру, моду, дизајн и позориште – заслужује ’свој дан’.”Кратко и јасно.

Е, сад, замислите да градоначелник Београда покуша да уведе овако нешто? Или, не дао бог, градоначелник неког мањег града у Србији? Крагујевца, Јагодине, Ниша? Провео би се као бос по трњу. Јер, зашто, забога, исказивати једну такву велику част неком мрском странцу, који је још и држављанин земље која нас је бомбардовала, а вероватно и сковала васколику заверу против свега српског? Плус је Боуви лош пример, да не кажемо рол-модел... Користио алкохол и дроге, шминкао се као женско... Не иде.

Али ту није крај.Срби слабо памте, па се тако заборавило да је својевремено дигнута велика прашина око споменика Ђури Јакшићу у дворишту неке школе у једном граду на југоистоку Србије. Кажу забринути грађани, сироти Ђура је био пијаница, па га то чини неподобним да му се излије попрсје. Нарочито је у протестима предњачио локални поп, али треба га разумети, њему није сметала Ђурина алкохоличарска личност, већ његов књижевни опус. Нарочито песма ,,Калуђери”.

Сећам се врло живо разних коментара у вези са иницијативом око Платоа Милана Младеновића. ,,Не може! Милан је био наркоман”, кажу добро обавештени душебрижници. А и остали из његовог бенда ,,Екатарина Велика” су, такође, били проблематични. Срећом, превагла је она страна која је у Милану видела и још увек види великог човека и уметника.

Дођосмо и до фамозне 2013, Константинове године и прославе Миланског едикта. Пре јубиларне године, Константин, колико се сећам, није био споран. Међутим, након смене власти и прославе јубилеја, која је имала своје лепе моменте баш као и своје промашаје (сито времена просејаће јасну слику чега је било више), велики император постао је у свом родном граду персона нон грата. Одједном је неко обрисао прашину с дебелог Флавијевог досијеа и у њему пронашао силна непочинства, па тако обавештени новинари открише да се осумњичени бавио ,,криминалним активностима”, да је клао и убијао где год је стигао, укључујући ту и чланове породице, те да је украо Едикт тетрарху Галерију...

Додуше, није се дрогирао и фарбао у жену као Боуви. Али наћи ће се неки локални новинарски дилетант да му и то пришије.

И наравно, намеће се логично питање – какве везе ми имамо с Константином, које су поставиле и многе јавне личности, међу њима и неки људи за које бисте помислили да знају да разликују заграду од фусноте. А било је ту и оних који су до 2013. ковали Константина у звезде, а онда изненада променили плочу. Додуше, могао је градоначелник Ниша да изда саопштење у коме би рекао: ,,Неприкосновени војни, државнички и законодавни геније који није утицао само на историју цивилизације већ и на културу…” , али сигурно не би наишао на много одобравања.

А нисам баш ни ја са иницијативом коју сам покренуо – да легендарни музички продуцент и власник ,,Фактори рекордс” Мр Манчестер – Тони Вилсон добије улицу или неко обележје у мом родном граду.

,,Је ли тај твој Тони, рођен у Нишу?”, чујем већ како пита неко. ,,Није.” ,,А да ли има неке везе са Србијом?” ,,Нема.” ,,Па чиме је онда заслужио да му дамо улицу или шта већ?” ,,Па, видиш...”, оклевам ја. ,,За почетак, није никог опљачкао, ни преварио, ни прегазио колима... Није био ни политичар, ни министар, ни генерал...” ,,Па шта је био?” ,,Волео је човек добру музику. Баш као ти и ја.” ,,Еееее... Неће моћи!”

У граду Риминију, у Италији, главна улица што иде дуж плаже носи име Федерика Фелинија. Све улице које воде до ње носе име његових филмова. Замислите да живите на адреси Улица Амаркорд бр. 17. Замислите да живите у Чикагу и прослављате Дан Дејвида Боувија. Замислите да живите у Улици Тонија Вилсона.И да је та улица негде у Србији. И да вас нико не пита: ,,Који ти је, бре, тај?”

Писац