Цунами за привреду и грађане

Пут за „негде” ишао би ка већој запослености становништва и ка општем порасту материјалног благостања. Пут за „нигде” срозава плате запослених у државној управи, здравству и образовању испод њихове вредности на Косову и Метохији. На том путу већ почетком идуће године републичка влада ће бити упозорена од Фискалног савета и ММФ-а да плате и пензије нису довољно смањене и да би их требало смањити за додатних 20, али још боље за 30 одсто. А да би се процес фискалне консолидације завршио, потребно је отпустити 150 или 200.000 запослених, а и продати шта се све још може продати и приватизовати.

Како ће изгледати крај овог пута за „нигде”? У земљи са огромним вишковима хране живеће милиони гладних људи у градовима, без прихода којима би је купили.

Имали смо два „таласа фискалне консолидације” и управо смо пред трећим, који ће као цунами разорити привреду, запосленост, а и јавне финансије, због чије се консолидације спроводи. Први талас из октобра 2012. повећао је акцизе и ПДВ и његов основни ефекат био је рецесиони удар на привреду уз повратак многих пушача на мотање цигарета, што је било популарно пре више деценија. Други талас с краја 2013. повећањем доње стопе ПДВ-а није покренуо његову наплату, али јесте смањио стандард грађанима приликом куповине основних животних намирница.

Шта ће донети ово смањивање плата и пензија? Повећање кашњења у плаћању комуналних услуга, пад прихода од акциза услед смањења броја „легалних” пушача, затварање хиљада предузетничких радњи: пекара, књижара, продавница обуће и одеће којима ће промет пасти испод нивоа исплативости пословања… И кад се смањи промет финансиран из буџета и запосленост у приватном сектору, шта ће се догодити са пореским приходима? Опашће, те ће се тражити повећање пореских стопа и додатно обарање плата и пензија.

Оволико честе промене пореских стопа и инструмената, а њихова учесталост у Србији очас посла би уништиле и најмоћније и најразвијеније светске економије, јер је стабилност и предвидивост пословног окружења основ за опстанак и за развој.

Пут за „негде” захтева много више простора. Имамо десетине стратегија развоја које се не примењују, па се и научни рад обесмишљава, јер чему знање и сазнање, ако се морају спроводити непопуларне мере не би ли нам било боље. Е па неће бити боље. То се из пројекција ММФ-а до 2020. може видети. Међу 185 земаља и територија, Србији се, по ММФ-у, пише лоше, а горе него о нама пише се и о земљама у непосредном окружењу: Словенији, Хрватској, Грчкој…

*Аутор је уредник портала „Макроекономија”