Ко су људи који мрзе своју репрезентацију

Био сам у шоку када сам после утакмице наших фудбалера у Јерменији видео наслове у појединим српским листовима. Такве увреде, такве речи може да упути само неко ко мрзи своју репрезентацију, што је више него поражавајуће за нас који волимо фудбал, али и за целу земљу.

Наша репрезентација напада се без разлога, јер испада као да су наши играчи ванземаљци пред којима морају саме од себе да падну све репрезентације, а камоли једна Јерменија. А сведоци смо да је протеклих дана Немачка изгубила од Пољске, да је Русија играла код куће нерешено са Молдавијом, да су Португалци на свом терену изгубили од Албаније...

За многе су ови резултати несхватљиви, али за мене нису. Ма колико звучало као фраза, жива је истина да данас, ако не баш сви, а оно велика већина селекција игра одличан фудбал.

Не можемо према нашој репрезентацији да се односимо маћехински. То је наш тим који се бори колико може, коме не може да се замери ништа кад је реч о сусрету са Јерменијом. Било је ту мањих грешака које су довеле до првог гола, али да сада не улазим у то, јер то је за ову прилику небитно. Пред нама је још седам утакмица у квалификацијама, тек има да се игра.

Волео бих да видим ко су људи који тако пишу о нашој репрезентацији, откуда толика мржња у њима, не зато што сам већи патриота од њих, већ зато што више познајем фудбал и мирније га гледам од њих. Још више кривим уреднике који форсирају такав присутп. Разумем да таблоиди морају да објављују обнажена тела старлета и тривијалне делове из живота естрадних личности, али не могу да схватим да толико пљују људе који играју фудбал за своју земљу.

Све ово чини репрезентативце додатно нервозним, тим пре што су и сами очекивали победу на старту квалификација. Сви ти играчи воле своју земљу, воле репрезентацију, њој посвећују своје слободно време и неретко угрожавају своје здравље, а играју без икаквих надокнада. Одрекли су се свега онога што би могли да ураде тих десетак дана кад је у националним првенствима пауза звог квалификација. Капитен Ивановић је, рецимо, дошао повређен и играо мушки, немa нико право да се тако уличарски окоми на једног Коларова, Матића, Стојковића...

То што сам протекла два дана прочитрао у појединим листовима велика је срамота за наше друштво а моје мишљење деле многи некадашњи асови. Али ме то не изненађује. У овој земљи је могуће све па и да се навија и против Србије.

Што је најгоре у овом тренутку, такве поруке стварају лошу атмосферу пред утакмицу са Албанијом и вероватно ће допринети да појединци или читаве групе у публици окрену леђа националном тиму. Исто тако, сигуран сам да би кошаркаши – да нису постигли онакав резултат на Светском првенству у Шпанији – на исти начин били испљувани. А сведоци смо да су се борили против светских дивова и да не би била срамота да се од таквих изгуби.

Морао сам да напишем ово, да бих дао одушка својој души. Не само као спортиста, као некадашњи репрезентативац, већ као човек. У овој држави мало тога ваља сем спорта, а толико често појединци тако примитивно вређају све и свакога у спорту. Криво ми је и што нема одјека код наших паметних људи, што нема њихове осуде.

Питам се и како ће Холанђанин који води нашу репрезентацију да реагује, шта ће да помисли о нама... Ваљда ће неко да му објасни да смо ми у суштини диван народ на који љагу бацају појединци и групице.

Аутор је некедашњи фудбалер Партизана и репрезентације Југославије