Маријанино место под сунцем

Када је половином деведесетих у посету Србији, као гост Српске радикалне странке долазио лидер руске опозиције Владимир Жириновски, у догађај се укључио и тадашњи НИН и упутио два новинара, међу њима и Маријану Милосављевић, са задатком да интервјуише истакнутог госта из Русије.

За тадашњег секретара странке и организатора, а данашњег премијера Александра Вучића то је био проблем, јер термин за интервју је само један, а већ је попуњен. Однекуд се у томе часу ту створио и Војислав Шешељ и загаламио да су га чули не само сви радикали, него ваљда и у оближњем ДСС-у: „Маријани Милосављевић обезбедити разговор са Жириновским. Ако треба отказати друге разговоре. Је л’ ви знате када сам изашао из затвора и да је Маријана са мном прва направила интервју и објавила у „Старту”?! Затворио врата за собом, оставивши младога секретара да несрећном колеги новинару саопшти како његов већ заказани интервју са Жириновским мора да отпадне, у корист новинарке НИН-а.

Значај овог догађаја може да разуме само неко ко зна какво је формацијско место у југословенском журнализму имао загребачки „Старт” осамдесетих година, и шта је велики интервју који је направила 22-годишња новинарка значио за академског чудака из Сарајева који је био познат тада само по томе што је због некакве не баш јасне политичке афере заглавио годину дана у Зеници.

Касније је Маријана, иако један од уредника „Индекса 202”, пропустила прилику да буде у генерацији оних који су учествовали у оснивању Радија Б 92, а затим и Радио Индекса. Учинила је то јер је решила да се окуша у НИН-у, а своју одлуку је тада образложила са: „Време је да одрастем.” Макар је трпела задиркивања због „стармалог” објашњења, данас је јасно, а било је јасно и тада, била је потпуно у праву.

Неколико година је била без посла, пошто је из „Политике”, где је била један од уредника, отпуштена као жртва оних који су на национални дневник гледали као на свој политички плен. Није да им се Маријана нешто нарочито замерила својим писањем, али ти људи имају чуло да осете оне који су имуни на притиске и неподложни ванпрофесионалним утицајима. Да, таквих људи има, мада изгледа да их нема, а то је зато што се за неког од њих дозна тек када донира бубрег.

Неколико година је новинарски преживљавала, без много гунђања, тако што су јој пријатељи, колико су и они могли, проналазили по мало простора у понеким новинама и на радију. Тражећи себи места под сунцем, постала је и један од оснивача невладине организације за борбу против корупције, шире познату као „Портал ’Пиштаљка’”.

Има неке ироничне правде што данас ради у Агенцији за борбу против корупције пошто они који је познају знају за њену моралну искључивост. Рекло би се, не тако ретка особина, али разлику чини то што свој ултимативни приступ животу Маријана практикује почев од себе.