Све велике љубави су пресудне

Влада Дивљан и „Љетно кино биг бенд” увелико се спремају за концерт који ће 1. новембра одржати у Дому омладине. Потрудиће се да коначно направе „прави летњи угођај у инат клими која нас игнорише”.

Са загребачким саставом којег предводи Макс Јуричић, бивши гитариста групе „Филм”, Влада Дивљан је пре две године снимио це-де „Четири годишња доба”, са којег ће представити неке песме попут љубавних „Само једну љубав имам”, „Најлепша”...

Иако болестан, стигао је на разговор за наш лист и, одмах на почетку, сложио се са констатацијом да га управо те песме приказују на један нови начин, као да је реч о мушкарцу који се поново заљубио у своју супругу.

– А можда сам само коначно сазрео у педесетој. Не знам, али није лоша та опаска да сам се поново заљубио у своју жену, иако, искрено, у њу сам стално заљубљен. Можда је ово и неко ново схватање живота. Песма „Само једну љубав имам” могуће да делује мало банално, али ја сам схватио да су све велике љубави пресудне, каже Дивљан.

Jедан од најутицајнијих поп аутора бивше Југославије додаје и како је углавном задовољан сопственим стваралачким радом, бар његовим већим делом.

– Додуше, двадесет одсто онога што сам урадио баш ме и не задовољава. Има песама које сам, рецимо, урадио пре 25 година, и онда се одједном сетим неке од њих, направим стихове и издам је, ако прође мој тест времена и ако се испостави да ми се све време свиђала и све ми се уклопи... Чучи у мени четврт века, од почетка до краја, али из неког разлога стоји необјављена. Тако сам једну песму почео да пишем још 1982. године, а тек је релативно недавно завршио – признаје аутор песама попут хитова „Она то зна”, „Русија”, „Однеси ме”, „Све лажи света”...

На питање да ли буде задовољан када их на крају објави, каже да никада не издаје оно чиме није задовољан.

– Не издајем често, али сви имамо различите критеријуме. Неки мисле да би требало издавати што чешће, ја, опет, не мислим тако – каже Дивљан који је са „Љетним кино биг бендом” прошле године први пут наступио у Београду, а 1. новембра ће, каже, имати други део премијере.

– Планирали смо овај концерт много раније, али нисмо могли. Макс Јуричић и ја се дружимо још од 1982. године, од Суботичког фестивала. Доста сам времена проводио у Загребу и имам пуно пријатеља тамо. А када та пријатељства преживе три деценије онда то постаје једна породица. Макс је свој бенд оформио 2009. године са веома необичном поставком. То ми се чинило чудно, али када сам их чуо, схватио сам да мањак фреквенције у инструментима даје простор за гласове – наводи Влада Дивљан објашњавајући да „Љетно кино биг бенд” има поставку са акустичним гитарама, укулелеом, кларинетом, хармоником, челом, перкусијама...

И како је управо тај бенд у великој мери заслужан за лепршавост и медитерански дух који су унели и у њихов заједнички це-де.

– Све је почело од „Најлепше” коју је Макс пожелео да обради, а ја сам предложио да снимимо и „Само једну љубав имам”. Како су нам обе од почетка зазвучале добро решили смо да снимимо и „Водим те на море” и „Иза осмеха”. И када смо преслушали све песме заједно, свака нас је асоцирала на по једно годишње доба, па смо решили да то назовемо „Четири годишња доба” – прича Дивљан.

Шта чека публику београдског Дома омладине, питамо Владу Дивљана, а он каже да ће, наравно, прошетати кроз репертоар који ће највећим делом бити састављен од хитова „Идола” као и његових каснијих хитова.

– Али, и неких нових ствари. Одсвираћемо једну потпуно нову песму и неке ствари које до сада нисмо свирали. А на београдски концерт долазим из Загреба, јер је лакше мени да сам одем тамо да вежбамо него да њих осморицу доводимо овде – каже Влада Дивљан.

Прича о гладијаторским играма

Осећа ли се криза ауторства и код нас и у свету?

– Могло би се тако рећи. Музика данас нема оно место какво је имала у време када сам ја био клинац. Тада је било битно кога и шта слушате. Био си у стању да се побијеш ако неко каже да не ваља бенд који ти волиш. Тада ових феномена, видео-игрица и сличног, није било. Избор нам је био далеко суженији. Данашња музика није оно што је некада била, а и мање је инспирације за младе музичаре. У овим условима „галопирајуће демократије” која се, пре свега, огледа у могућности да свако може да заради новац како хоће, новац постаје Бог, постаје моћ. И ако овако наставимо, поново ћемо отворити гладијаторске игре. А то је злочин своје врсте. Злочин према култури, супкултури, према свему што има смисла – каже Влада Дивљан.