Трајан историјски значај Београдске операције

Београдска операција, победа над германским освајачима и домаћим квислинзима коју ових дана прослављамо, има трајан историјски значај, јер је означила крај завојевача и коначно уједињење ослобођених југословенских народа у авнојевску Југославију. У њој ће Београд добити још већи значај, не само као главни град Србије, већ надасве Југославије, и израшће у центар балканских, европских и светских збивања, посебно у свету несврстаних.

Улога Београда у НОР-у била је огромна.

После слома главних стратегијских офанзива немачко-италијанског фашизма у Африци и код Стаљинграда, током 1942. и 1943. године, антифашистичка коалиција (СССР, Велика Британија, САД, Француска и НОП Југославије) прешла је у стратегијску офанзиву.

На источном фронту, од Северног до Црног мора, одлучно је наступала Црвена армија, док су западни савезници у лето 1943. извршили успешну инвазију на Италију из Африке, што је довело до њене капитулације 9. септембра 1943. године.

У пролеће 1944. НОВ је изборио и преузео стратегијску иницијативу на југословенском ратишту и неће је испуштати из руку све до ослобођења Југославије 9. маја 1945. године.

Током лета 1944, упоредо с отварањем другог фронта у Нормандији (6. јуна) и одлучним надирањем Црвене армије с Истока, пред којом ће капитулирати Румунија и Бугарска, Тито и Врховни штаб припремали су коначно ослобођење источних делова Југославије – Србије и Београда.

У том циљу, Тито је најпре имао успешне сусрете и договоре с Черчилом у Италији, а потом и са Стаљином у Москви, где је усагласио улазак и дејства Црвене армије кроз североисточне делове Југославије, с Београдом као главним центром заједничких дејстава.

Упоредо с тим, на Југословенском ратишту Врховни штаб је постепено прегруписавао главне снаге НОВ и ПОЈ за коначно ослобођење Србије и Београда, уз истовремено одбацивање немачке групе армија „Е” да се из Грчке не извлаче моравским и јадранским правцем, већ преко беспутног Санџака и Босне.

„Тајм“ је објавио насловну страну са Титом 9. октобра 1944. године 

Тиме су стварани и повољни услови за помоћ и садејство с британским снагама дуж Јадранске обале и за историјски сусрет с Црвеном армијом, чије се избијање на Дунав, код Кладова, очекивало током септембра.

Тако је Титовој Народноослободилачкој војсци припала историјска част да се својим борбеним дејствима и распоредом споји с Црвеном армијом на десном, Дунавском крилу и британском армијом на левом, Јадранском крилу. Тако је самосталним Југословенским фронтом повезала источни и западни фронт с југа, око „хитлеровске европске тврђаве”.

У складу с тим замислима, Тито је у бици за Србију прво приступио размештају кључних командних кадрова и груписању снага с читавог југословенског простора ка Србији, да заједно са снагама Главног штаба Србије и у садејству с Црвеном армијом ослободи Србију и Београд.

У том циљу, најпре је команданта Првог пролетерског корпуса генерала Кочу Поповића упутио за команданта Главног штаба Србије; затим је Оперативну групу дивизија Врховног штаба (2, 5, и 17), под командом генерала Пека Дапчевића, усмерио преко Ибра ка Копаонику; потом је 1. пролетерски корпус из Санџака, под командом пуковника Мијалка Тодоровића, усмерио ка Ужицу и 12. војвођански корпус, под командом генерала Данила Лекића, из Источне Босне усмерио да форсира Дрину и дејствује ка Ваљеву и Шапцу.

У овој операцији обезбеђена је јединствена подршка и садејство НОВ и ПОЈ с Црвеном армијом и снагама западних савезника, што је било од битног значаја за успешно извођење, најпре Београдске, а затим и завршних операција.

У овим операцијама колаборационистичка политика Драже Михаиловића и његовог четништва доживела је неминован и коначан крах јер су Титова и Дражина политика имале потпуно различите циљеве.

Пред Београдску операцију, краљ Петар Други Карађорђевић, под Черчиловим притиском и жељом „да се од Монархије спаси било шта”, наредио је Дражи Михаиловићу да се стави под „Титову команду”, што је Дража одбио и био разрешен свих дужности у Југословенској краљевској влади.

Подсећам на оне који би желели и који намећу да се уз ослобођење Београда, Србије и Југославије нигде не помиње Тито и његово време, као да их није ни било. Такви покушавају немогуће, пошто су Тито и његово време били и биће, на њихову велику жалост, непорециво уграђени у историју Југославије и света. Било би логично да се за овај седамдесети јубилеј очекује да Београд на највишем нивоу, најзад, прекине бојкотовање Тита и његовог доба, полагањем венца у Кући цвећа свом главном ослободиоцу и првом почасном грађанину Београда Јосипу Брозу Титу, маршалу Југославије, и тако започне обнову цивилизованог односа према Титу и његовој славној епохи.

* Генерал-пуковник ЈНА у пензији