Три деценије и два века

Град Панчево је током осамдесетих година 20. века постао значајан културни центар на простору Србије и ондашње Југославије, познат, пре свега, по својим великим изложбеним пројектима који су били посвећени скулптури. Потом, разумевајући измењено схватање медија скулптуре и транзиционе процесе, ово бијенале се трансформисало у ходу, прерастајући у међународну манифестацију. Тако је Панчевачка изложба југословенске скулптуре – ПИЈС, велики културни догађај рођен на темељима професионализма и ентузијазма, од 1981. до 2012. променио и свој временски ритам (бијенале у тријенале) и назив (ПИЈС у Тријенале скулптуре, потом Бијенале визуелних уметности, а данас Бијенале уметности). Поменимо и да синдром честог преименовања етаблиране институције није увек оправдана, име Бијенале визуелних уметности још 2006. године скраћено је у флексибилнији и отворенији Бијенале уметности, што је код многих који континуирано прате живот ове манифестације изазвало забринутост због губљења тежишта визуелно. Тада је смањен обим изложбе у односу на претходне, а програм проширен на филм, позориште, музику. Ови својеврсни покушаји да се, упркос ратним и транзицијским кочењима, сачува виталност, ревитализује концепт и одржи континуитет у фокусирњу стања мултимедијалне уметничке праксе, имали су у новом миленијуму више или мање успела решења тематизујући феномене „Одбрана природе“, „Чист израз“ или „Дух природе”.

Овогодишње, ново 16. издање панчевачког Бијенала уметности насловљено „Линије времена: документи 1981–2012.“ већ својим насловом подвлачи идеју новог читања историје ове манифестације. Овај комплексни задатак поверен је Сузани Вуксановић која је у улози селектора и кустоса „започела историзацију/валоризацију и критичко осветљавање различитих аспеката самог Бијенала, а у контексту социоекономских, политичких, културалних и уметничких (не)прилика током назначеног периода“. У свом ауторском раду ова историчарка уметности је покушала да издвоји референтне појаве из веома богате тридесетогодишње историје ове манифестације. Ако се имају у виду домети, дубина и стандарди уметничког, културног и историјског значаја ПИЈС-а и свих његових 15 издања (и са другим именима) током деценија може се рећи да је питање критеријума у овој селекцији на одређен начин релативизовано па и осујећено. Наиме, условљеношћу и лимитираношћу различитим техничким и материјалним околностима овај избор је сведен на домаћи терен и доступне ауторе који су углавном део савремене сцене Србије. Тако је у својој рецепцији кључних догађаја и личности са панчевачких изложби (у којима раније није учествовала) Сузана Вуксановић одабрала  укупно 76 аутора који су представљени скулптурама, инсталацијама, лајтбоксовима и, у недостатку радова, алтернативним документарним материјалом (око 20 аутора) – фотографијама/принтовима радова из времена учешћа на бијеналима. Примењујући проверен принцип најбољег селекторка је бирала водеће ауторске личности – Раша Тодосијевић, Здравко Јоксимовић, Дарија Качић, Владимир Николић, Весна Павловић, Владимир Перић, Никола Џафо...

Пратећи програм 16. Бијенала уметности: „Педагогије де/контаминације“, Душан Оташевић, „Време / проток / траг, Триптих о материји и времену“, 2014, експериментални филм, „Скулптура?, 2014“, виђење скулптуре кроз стрип водећих савремених стрип аутора и „Банатски павиљон“ су, као разломљен поглед, вид подршке централној изложби

Са својим пратећим програмима документи „Линија времена“ реализовани су у осам панчевачких излагачких и алтернативних простора. Та разуђеност није увек оправдана иницирајући питање основних параметара ове поставке. У њеном ретроспективном карактеру изостао је утисак целине и амблематског деловања микро и макро плана изложбе. У овим прилозима за историју преглед је фрагментаран, готово разводњен, а расута пажња помирена је са идејом да своју професионалну компетентност ова селекторка није могла да развије у потпуности и амбициозније.

Можда ће обећана публикација посвећена 16. Бијеналу уметности са темама „Архиве догађаја и учесника“ и „Тајмлајн“ представљати платформу за идентификацију могућих праваца егзистенције ове манифестације у будућности. Њене три деценије у два века обавезују историчарско-критичарску професију на више од „помоћног алата за писање историје Бијенала“. Нажалост, ово 16. издање појачава утисак да је ово време кризе идентитета манифестације.

Љиљана Ћинкул