Смемо ли да вас победимо?

Александар Белојевић је рођен 15. марта 1920. у Морачици код Подгорице. За људе у његовим годинама, а и за прилично млађе, каже се да памте оно што је било некад, али не и оно што се десило јутрос.

Он је, међутим, у својој 95. години запамтио да је у нашу редакцију ушао с качкетом, а изишао без њега. А да не говоримо о томе да у појединости памти како је 19. новембра 1940. примљен у Комунистичку партију Југославије...

Наредба – без фаулова

Исто тако и како је четири године касније, на исти дан, играо на првој утакмици у Београду после окупације. На игралишту Југославије (на том месту је данас стадион Црвене звезде), 19. новембра 1944.

Екипа антифашистичке омладине Београда: међу њима су и будући играчи Црвене звезде Момчило Шапинац (други слева) и репрезентативац Предраг Ђајић (трећи здесна) 

– Био сам комесар Другог црногорског батаљона Прве пролетерске дивизије. Одређени смо да будемо посадна јединица за Београд. У то време се одржавао конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. С највишег места је стигло да одиграмо фудбалску утакмицу с београдским омладинцима, – прича Белојевић. – Позвао ме је комесар Прве пролетерске дивизије Владо Шћекић. Није се разумео у фудбал, али је знао да сам био фудбалер пре рата. Играо сам у Подгорици за Раднички спорт клуб Црна Гора, који се пре тога звао Зета, па раније Будућност... Чим би био забрањен променио би име. Дао ми је задатак да ја то водим и нагласио: „Не сме да буде оних ваших удараца... Како се то зваше у фудбалу? А, сетио сам се – фаулова!” Очекивало се да утакмицу гледа и Тито. Али није дошао.

Било је јасно да утакмица има искључиво пропагандни карактер. Сврха јој је била да зближи ослободиоце, којих је било из разних крајева земље, и београдску омладину, којој је свашта причано о партизанима и комунистима.

– Не знам где су нашли, али добили смо потпуно нове фудбалске ципеле. Дресове сам могао да бирам и изабрао сам беле, јер ми се чинило да та боја некако највише одговара том тренутку, – каже Белојевић. – На предњој страни су имали попречну црвену траку на којој је писало: „I. П. Д.”, што је значило Прва пролетерска дивизија. Изнад ње, на левој страни, била је црвена петокрака са српом и чекићем, знак пролетера. Београдски омладинци су носили плавичастедресове с црвеном петокраком.

Фудбал се играо и у рату. Не само ради забаве, него и због виших циљева.

У пропагандне сврхе: детаљ с прве утакмице у ослобођеном Београду 1944.

– Кад год бисмо заузели неко место изводили смо скечеве, играли утакмице... И то је било пропагандно средство да придобијемо нове симпатизере, – објаснио је Белојевић. – Спорт може на разне начине да се искористи. После окупације добио сам партијски задатак да организујем фудбалску утакмицу с италијанским војницима у Биочу. Рекао сам да ће народ да ме убије због тога, али кад ми је речено да ми то следи од партијских другова ако не извршим – прихватио сам. Увече после утакмице напали смо ту италијанску јединицу и заробили двадесетак војника. Утакмица је послужила као најважнији доказ да Италијани не знају шта се припрема, јер да су знали не би играли фудбал.

Белојевић је сачувао слике с прве утакмице у ослобођеном Београду. Сликао је Батрић Петровић, рођак једног његовог саборца, иначе професионални београдски фоторепортер. Ко зна због чега, тек на сликама оба тима нема – голмана.

Плотун црвеноармејаца

– Ми смо се окупили само за ту утакмицу, а после смо послати на Сремски фронт. Многе не памтим по имену и презимену, него по надимку. И мене су углавном знали као Ћаба, – навео је капитен тима Прве пролетерске дивизије. – Омладинци су били бољи од нас, уигранији. И повели су с 2:0. А онда смо дали гол. У том тренутку је из гледалишта одјекнуо плотун. Парао је небо. Ми смо навикли на пуцњаву, али не и београдски омладинци. Били су згранути. Пришао ми је Предраг Ђајић, с којим сам се договарао око утакмице, и искрено ме питао: „Смемо ли да вас победимо?” Насмејао сам се и одговорио му да смеју. И јесу нас победили, али ми се чини да нису баш хтели да искористе све шансе. А и судија је мало вукао на нашу страну.

О плотунима се причало и после утакмице. Војска је почела истрагу ко је и зашто пуцао.

– Изгрдили смо наше како смеју да расипају муницију, јер морамо да је „правдамо”. Иако је тада била боља ситуација, него раније, пошто нам је помагала Црвена армија, ипак је сваки метак био драгоцен. Али, они су тврдили да су пуцали – црвеноармејци! – испричао је Белојевић.

Повратак фудбала у Београд: Александар Белојевић као капитен истрчава на челу тима Прве пролетерске дивизије Фото Батрић Петровић 

У понедељак, 20. новембра 1944, „Политика” је објавила: „На игралишту „Југославије” одигране су прве футбалске утакмице у ослобођеном Београду. Прва игра оджрана је пре подне између одабране момчади антифашистичке омладине Београда и тима I пролетерске дивизије. У врло интересантној и живој игри млади Београђани победили су с резултатом 4:3.”

И. Цветковић

-----------------------------------------

„Улаз бесплатан, навијање обавезно”

Поводом утакмице на стадион су постављени разни натписи углавном с одговорајућим порукама за оно време. Међутим, био је и један који је Белојевићу пао у очи и запамтигао је заувек:

– Изнад главног улаза је писало: „Улаз бесплатан, навијање обавезно”.

И слике с утакмице рањене у рату

Све слике које с прве утакмице у Београду има Александар Белојевић су оштећене у горњем десном углу. И то је једна од његових ратних успомена:

– Одлазак на Сремски фронт је за нас био казна. Дотад смо ратовали у брдима и знали смо да их користимо и као заштиту, а овде само равница. Једном смо кренули по „жив језик”, то јест да се прикрадемо непријатељу, заробимо неког његовог војника и доведемо га код нас да нам да информације. Ја сам лоше проценио растојање и Немци су запуцали. Метак је погодио официрску торбицу, коју је некад носио неки немачки капетан, и док је прошао кроз „Кратку историју СКП(б)” и остали материјал који је морао да има комесар, изгубио је ону убитачну снагу. Ту су биле и слике с утакмице коју смо играли с београдским омладинцима.