Руке пријатељства за децу Србије, Хрватске и БиХ

Вајска, Бођани – Родно село Павла Мргана се сместило тик уз Дунав, уз плаву таблу „Добродошли у Србију”. Као дете једва је чекао да уштеди коју пару и плати скелу која ће га са другарима превести на другу обалу, у Вуковар, свестан да из овог краја све иде у једном правцу да се више никада не врати.+

И он је у 19. отишао пут Немачке, где је у Есену изградио нови живот, стекао породицу. Али Вајску, Бођане, кудељару и родбину са обе стране Дунава није заборавио. Данас је опет ту, као шездесетпетогодишњи пензионер и идејни творац пројекта „Руке пријатељства”, у оквиру којег се друже основци из три погранична места у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини – Вајске, Вуковара и Орашја.

– Павле је пре две године дошао код мене и донео новац који су његове колеге сакупиле као поклон за одлазак у пензију. Питао ме је шта нам је потребно и тада је школа добила беле табле. Други пут када је дошао, донео је идеју о сусретима ученика из три школе, што смо сви са задовољством прихватили. Први сусрет је био прошле године у Вуковару, данас смо ми гости, а следеће идемо у Босну – прича Маја Узуров, некадашња директорка Основне школе „Алекса Шантић” из Вајске, коју је и Павле као дете похађао.

Ђаци из Вајске су добили беле табле, ОШ „Драгутин Тадијановић” из Вуковара школске орманиће да деца не вуку тешке књиге сваки дан од куће до школе, а ОШ „Орашје” из Орашја помоћ од 5.000 евра, јер је школа током мајских поплава претрпела велику штету.

– Годинама сам радио у компанији „Хенкел” која подржава волонтерско залагање радника и пензионера, па је тако и овај мој пројекат о пријатељству без граница наишао на финансијску подршку Фондације „Фриц Хенкел” из Диселдорфа. Пружили смо прилику деци да се друже и упознају, да разговарају, да развијају заједништво. Увек сам веровао да имамо више заједничког него различитог – прича Павле окружен ђацима из три државе.

Пун је идеја, хитра корака, његов глас надјачава дечју буку. Три, два, један, сад! – командује док на обали Дунава основци пуштају у небо црвени, плави и бели балон са порукама пријатељства и мејловима трију школа. Можда их неко пронађе, прочита и одлучи да узврати писмом.

Деца из Вуковара први пут гледају свој град са друге стране реке. Од 600 ђака, у Вајску је дошло двадесетак. Марија и Анастасија су међу њима. Имају 12 и 13 година, а учествовале су у раду литерарне секције. Кажу да имају све петице и да су их родитељи подржали у жељи да шире пријатељство с друге стране Дунава.

Деца су осим литерарне, могли да учествују и у раду оригами и ликовне секције. Николина, Мирна, Дуња, Кристина и Игор су шести разред школе из Орашја и кажу нам да је у школи било свађе око тога ко ће ићи у Србију, неки су се чак и наљутили што нису могли да дођу.

– У Вуковару су постављени темељи, овде зидови, а у Орашју стављамо кров. Нас река спаја, а не само раздваја, спајају нас и песници, а песници имају душу... Ми смо одлучиле да и када се заврши ова лепа прича, не повлачимо руке пријатељства и зато ћемо наставити дружење и у наредним годинама – причају нам три сјајне даме, Александра Берић, Лидија Милетић и Сунчана Доминковић, директорке школа из Вајске, Вуковара и Орашја.

У школи у Вајској је 316 ђака, у Орашју 536, а у Вуковару 273, уз 212 ђака у Основној глазбеној и плесној школи. „Преносимо заједништво унутар школе – имамо наставу на хрватском, српском и албанском језику. Окрећемо нове странице, гледамо преко реке”, каже Лидија Милетић.

Сунчана Доминковић, увек насмејана и расположена да заплеше салсу, захвална је другарима на помоћи после поплава и једва чека да буде домаћин сусрета идуће године. У овој школи се ради по хрватском наставном плану и програму, а ђаци слушају наставу и на босанском језику.

– Учимо децу да од школских клупа буду људи, да негују пријатељство, а ми одрасли размењујемо искуства из школске праксе, тако да смо сви на добитку. И родитељи помажу – каже Александра Берић.

Нисмо могли да издржимо а да не завиримо у учионице истуреног одељења ОШ „Алекса Шантић” из Вајске, које се налази у Бођанима, родном месту Павла Мргана. Ђаци су овде имали радионице пре него што су отишли у обилазак манастира, Бачке тврђаве и језера Провала. Како су нам објаснили учитељи, у Бођанима су предшколци и деца до четвртог разреда, а у Вајској се школују деца од првог до осмог разреда.

– Добродошли у најлепшу школу – дочекали су нас учитељи на вратима школе у Бођанима. Све учионице су окречене живим бојама, ђаци цртају по белим таблама, ходници су испуњени цртежима, али и правилима понашања у школи и списком дечјих права... Васпитач Наташа Мартић каже да имају само седам предшколаца, прошле године их је било 10, али да су сви вредни и да уз помоћ деце и родитеља организују пијаце дечјих производа после чега успевају да купе намештај, па чак и лаптоп.

Док одлазимо из Вајске, лепо уређеног и чистог села од око 2.500 душа, испраћа нас Павле Мрган речима да је ово доказ да деца могу да се окупе без размишљања о границама, са надом да ће једнога дана постати људи који знају да се може боље, лепше и другачије живети, у слози, поштовању и разумевању.