Буш(ид)ов кодекс

Резултати недавног испитивања јавног мњења, које је у педесетак земаља спровео један истраживачки центар из Вашингтона, указују на драстичан пад поверења (или раст неповерења) у политику коју персонификује Џорџ Буш Млађи. Посебно је индикативан податак да неповерење расте у државама – традиционалним америчким савезницама, па и у самим Сједињеним Државама. Питање које, стога, ваља поставити гласи: да ли је отпочео процес делимичног освешћења западног човека (посебно америчког), који је из своје грађанске перспективе уочио извесну неподударност између демократских начела које САД декларативно истичу у теорији и оних које доктринарно спроводе у пракси? Или је, пак, реч о томе да свако историјско раздобље поседује критичну масу грађана који се тешко препуштају утицају политичке индоктринације? Одговор је највероватније негде на средини.

Амерички председнички систем прошао је кроз различите фазе. Од просвећених државника 18. и 19. века који су искрено веровали у темељна начела демократије (Вашингтон, Џеферсон, Линколн), преко милитантно оријентисаних лидера који су демократске вредности "гушили" страхом од субверзивне комунистичке делатности (Труман, Ајзенхауер), па све до постхладноратовских политичара који су усавршили Кенанову доктрину о отвореној одбрани америчке супериорности на глобалном плану (Буш Старији – Клинтон – Буш Млађи). Заправо, путања промене америчке политичке парадигме водила је (упрошћено и грубо речено) од просветитељског дискурса 18. и делимично 19. века, преко инструменталног дискурса 20. века, па све до ововременe неолибералнe фазе која поприма хипокризичне обрисе. По свему судећи, истеком другог Бушовог мандата круг ће бити затворен.

Било како било, чини се да би нас децидирано гледање на ствари могло навести на закључак како је катаклизма америчког просветитељства отпочела бацањем атомске бомбе на Јапан. Скоро полувековна ера "хладног рата" која је уследила након тога, представљала је у ствари раздобље изневеравања основних демократских начела од стране "огромне старатељске власти" (што се уосталом дешавало и на другој страни – у тадашњем СССР-у). То је водило ка "затварању" становништва у гвоздени кавез конформизма, о чему сведоче бројне научне студије из тог времена, попут Фромовог "Бекства од слободе", Рисманове "Усамљене гомиле" или Маркузеовог "Једнодимензионалног човека"... Тај својеврсни прелаз са просветитељског на инструментални дискурс, сликовито описује Рајт Милс: Док се Вашингтон одмарао читајући Волтерова "Писма" и Локове расправе о људској природи, Ајзенхауер се разонодио читајући каубојске и детективске романе. Некада се и помоћу наоко баналних примера могу разумети сложени феномени. Зато, наставимо ли даље трасом поменуте аналогије неминовно ћемо стићи до Џорџа Буша Млађег, Библије, Хантингтоновог "Сукоба цивилизација" и изокренутог схватања бушидо кодекса (буши=ратник, до=пут).

Лансирањем доктрине глобалне борбе против тероризма, која по својој офанзивној тактици надилази Ајзенхауерову доктрину масовне одмазде, Буш Млађи је, како се чини, отпочео својеврстан "крсташки рат" против појаве лишене идеолошке основе. То је отворило простор за трасирање "ратничког пута" који се према потребама и у зависности од тренутних интереса "елите власти" може усмеравати у различитим и често непредвидљивим правцима. Наступање са позиција једине силе кадре да одбрани човечанство од пошасти тероризма, као и присвајање ексклузивног права на етикетирање потенцијалних "терористичких" земаља, омогућавају Америци да креира сопствени вредносни "кодекс" који претендује да замени начела међународног права. А то пружа довољно материјала за критичко преиспитивање стварних мотива који стоје у позадини Бушових "часних" намера.

Док је Труман својевремено на почетку "хладног рата" несамоуверено говорио како није дорастао изазовима међународне политике, Буш Млађи не само да тврди супротно већ конструише и властити кодекс деловања на међународном плану. Политика двоструких стандарда, нарушавање мира зарад успостављања истог, кршење међународног права ради заштите доктринарне правде, непоштовање људских права како би се она наново успостављала и најзад игнорисање еколошких протокола попут оних из Кјота и Рија у тренутку када се планета налази на судбоносној прекретници услед глобалног загревања, само су неки од резултата Бушовог "кодекса" политичког деловања. У тим оквирима и треба тражити разлоге његове глобалне непопуларности. Заправо, Буш Млађи је успео да се светлосним годинама удаљи од политике "очева оснивача" САД-а, али и да заоштри милитаризам хладноратовских лидера. Такође, успео је да поларизује свет, Запад и, напослетку, матичну земљу поставши симбол глобализације са нехуманим ликом – тзв. глобализације "одозго"!

социолог