Октоберфест

Много је разлика између познатог баварског фестивала и протеста студената у Србији, али постоје и две упадљиве сличности, отуда и овакав наслов. Прва сличност је временска подударност оба догађаја, а друга је да и за један и за други „фестивал” постоји изражена свест, па и очекивање, да ће се иста ствар поновити и наредне године. Ова друга сличност је веома важна и за разумевање свега. Наравно, не мислим на забаву у Хакерброј фестхале, већ на то што се ових дана догађа испред зграда неких факултета у Србији. Стварно, да ли морамо да се помиримо са оваквом сликом сваког октобра? Да ли је немогуће да следећег октобра сви студенти буду задовољни, а настава свуда почне на време и без претходних протеста? Изгледа да јесте, али то не треба да нас чуди, јер ни за један проблем који траје деценијама нема једноставних формула, нити решења за један дан.

Најтеже је размрсити оне спорове код којих су обе стране помало у праву. Студенти су у праву када кажу да им је студирање отежано укидањем једног испитног рока, надлежни у високом образовању, такође, не греше када кажу да болоњска реформа захтева полагање испита одмах после похађања предмета (чиме број рокова губи смисао), а студенти опет имају право када тврде да „Болоња” код нас никада није ни спроведена како треба, тако да инсистирање само на овом аспекту реформе није логично. Да ли то значи да су студенти више пута у праву? Не, то је само круг који може да се понавља, као кад бројите „Еци, пеци, пец”, па зависи само од кога почнете с бројањем. Где је онда решење? Уместо решења, ја нудим по једну препоруку за главне учеснике овог спора – за незадовољне студенте и за академску заједницу којој и сам припадам.

Најпре о студентима. Протест је активиран због конкретних захтева који се тичу тренутних интереса студената, од којих је најчешће помињан онај о враћању могућности да се испити полажу у шест рокова годишње. Другу групу жеља чине дугорочни захтеви и ту су отворена нека суштинска питања, као што су рад на новом Закону о високом образовању уз директније учешће студената, дугорочно решење проблема квалитета наставе и боље дефинисање оптерећења студената. Морам да признам, протест је изгубио део мојих симпатија када ми се учинило да је ова друга група захтева некако „додата”. Као да је било више празних паноа, а није се баш на сваком могло написати: „Вратите нам шест рокова”. Ту је, по мени, суштина, студенти протестују, али се основним проблемима баве онако, узгред. То само значи да на овим протестима главни воз стоји на споредном колосеку. Нисам наиван, знам да се протестује онда када се мора, када проблем закуца на врата, или, још горе, када уђе без куцања. Зато је моја препорука студентима да, када заврше с овим протестима и какав год резултат да буде, никако не стану, већ крену у право студентско ангажовање. То значи да отварају питање по питање, али не само она за једну сезону, већ и проблеме који нас суштински коче. Да покренемо расправу о екстремно слабој пролазности на неким предметима, јер то питање је најтешње повезано с бројем расположивих рокова. Али би било добро да то питање поставе студенти који су те „проблематичне” испите већ положили. Да се професори принуде да преиспитају прерачун броја кредита на основу оптерећења. И тако даље. То ангажовање неће бити лако, оно захтева промене и у студентским организацијама. Њега не могу да воде студентски представници који су више за брзе и ефектне протесте, него за дуготрајно деловање, с неизвесним успехом и без пажње медија. Прави представник студената мора да им укаже и на то да ни они, студенти, нису баш увек у праву, да и они и те како сносе велику одговорност за многе проблеме, а не да се на њима тренира популизам за неки будући политички ангажман.

А сада и о академској заједници – другом, далеко одговорнијем чиниоцу за стање у високом образовању у Србији. Нажалост, академској заједници је још теже да се понаша кохерентно, смислено, визионарски и проактивно, за рачун свих, а не за краткотрајне и партикуларне интересе. Професор Владимир Глишин је први написао да би за цео сектор високог образовања (и науке) било најбоље да смо још пре петнаест година сви добили отказ и онда, свако са својом дипломом, си-вијем и писменим исказом визије о својој улози на универзитету, поново тражили посао од државе. Да смо то урадили, „Болоња на силу” нам не би била потребна, зато што би тако „освежен” сектор високог образовања, без икаквих проблема и на потпуно неприметан начин све њене добре стране већ био преузео и применио. Моје саглашавање са оваквом идејом је огромно, а таман толико велика је и сумња да ће се то икад догодити. Али, постоји и оно што је могуће: потрудимо се да ни на један универзитет у Србији не буде примљен нико ко не би „прошао” овај поменути хипотетички конкурс. Успемо ли у томе, постепено ће нестати многи проблеми за које мислимо да су нерешиви.

Не знам колико сам био јасан са овим својим препорукама – студентима, да мисле и раде унапред, не кад је већ касно, а професорима да пролазност смањују пре свега себи и себи равнима, а мање студентима. Нема краћег пута до бољег високог образовања. Али, да олакшам онима којима ништа од овога није било јасно, онима који ће свакако наставити по старом, навешћу једну реченицу Душка Радовића. Био сам толико слободан да је мало и прерадим, тако да сада гласи – ако не знате шта бисте радили следеће године, онда се сетите шта сте радили током ове, па ако вас није стид, радите то исто и наредне. До следећег Октоберфеста!

Редовни професор Рударско-геолошког факултета