Кo штити стечајне профитере?

Стиче се и утисак да постоји одлучност владе да се великим корупционашким аферама и пљачкама стане на пут. Међутим, један други вид пљачке некажњено опстаје. Реч је о преузимању или отварању већег броја малих предузећа са којима раде „нови бизнисмени”. У почетку, ове фирме раде солидно док не стекну поверење одређеног броја пословних партнера. Након тога долази до постепеног „исисавања” пара преко нелегалних канала, па за две-три године такве фирме остају у блокади текућих рачуна. Будући да су без икаквих средстава, престају са свим привредним активностима, док некоме не падне на памет да покрене стечајни поступак. Поред стечајних управника који имају какве-такве користи од вођења стечајног поступка (надокнаду), повериоци остају без шанси да из стечајне масе надокнаде своја потраживања. Ту је крај приче. Стечајни бизнисмени са испумпаним парама из пропалих фирми увећавају свој приватни капитал и отварају нове фирме с којима се понавља иста прича.

За одговорност због упропашћене и опљачкане туђе имовине нико их не пита, а поготово их кривично не гони. Због оваквог статуса стечајних профитера многи од нас се питају: ко их штити – држава, правосуђе или неко трећи? Овим поводом, наводим један случај из праксе, као клише за све сличне преваре.

Једна мени позната, блиска особа крајем прошле године пренела је своју фирму на купца из једног места код Шапца. Фирма за више од десет година пословања никада није била у блокади текућег рачуна. Од имовине, имала је 69 акција у вредности од 147.000 динара. Договорено је, и у уговору написано, да у року од месец дана купац плати противвредност или да прода акције, а добијени новац врати. После више од четири месеца од одређеног рока, продавац се обратио новом власнику фирме с питањем зашто дуг није платио и да ли је акције продао? Нови власник је избегавао контакт. У међувремену, сазнајемо да је акције три пута продавао и сва средства истог дана пребацивао с рачуна фирме на своје пољопривредно газдинство. Сазнајемо и то да поседује другу фирму, која је у блокади текућег рачуна више од 10 месеци. Фирма нема никакву имовину. На поднету кривичну пријаву, Основно тужилаштво у једном граду у централној Србији обавестило је бившег власника да су наводи из кривичне пријаве проверени и тачни. После још четири месеца, Основно тужилаштво је, међутим, обавестило подносиоца кривичне пријаве због кривичног дела преваре (чл. 208 ст. 1 кривичног законика) да кривична пријава није прихваћена, јер не постоје основи сумње да је учињено кривично дело које се гони по службеној дужности, већ се ради о грађанско-правном односу. Шта после тога очекивати? Тужбу ће суд размотрити у наредних годину дана. За то време фирма ће доспети у блокаду и у стечај, а повериоци ће остати без својих средстава.

Ко је за овакав сценарио одговоран? Свакако, држава. Јер, уколико новчана казна за саобраћајни прекршај не буде на време плаћена, она аутоматски бива замењена затворском казном. Стечајни профитери, пак, након ликвидације фирме и преваре пословних партнера слободно шетају без казнених последица. Јер, тужилаштво тражи доказе да су преваранти у моменту склапања посла имали намеру да другу страну преваре! Бизарно, али то је као кад би се на суђењу за убиство, за човека који је некога убио, тражио доказ да је хтео да убије. Напослетку, каква је то правда коју тужитељ добије кад судским путем наплати свој новац? Он је кажњен самим тим што је шетајући између адвоката и судова трошио своје време, новац и живце, а добио само оно што је његово. Чиме је кажњен онај који је не поштујући своје обавезе изазвао проблем? Мој одговор је да иза сваког оваквог случаја незаконитог одузимања нечије имовине мора да буде законом запрећена кривична одговорност.

Доктор друштвено-економских наука, Чачак