Страна тела (ауто)шовинизма

Има једна ствар коју, верујем, неће заборавити нико од нас који смо присуствовали ископавању масовне гробнице. Неиздрживи, слаткасто-киселкасти воњ плитко закопаних људских тела вам се прво увуче у одећу, затим у косу, а онда и у сваку пору. Тешко је побећи од тог пакленог мириса.

Први пут сам га осетио једног врелог августовског поподнева 1996. године недалеко од Нове Касабе, на ободу омањег кукурузишта, приликом ексхумације тела Бошњака убијених после пада Сребренице. Убрзо пошто ми се у мозак урезао тај језиви, непрепознатљив мирис, нађено је прво тело. Млади мушкарац је имао на себи раскопчану кошуљу и руке су му биле везане жицом – иза леђа.

Шта је било у главама људи који су починили овај злочин? Која идеја је водила убице који су јула 1995. године у брдима источне Босне исписали најружнију страницу српске историје? Чини ми се да је одговор прилично једноставан – они су поверовали да Бошњаци представљају „страно тело”.

Господин Бруно Ђурђевић пише у тексту „Тужбалице”, објављеном у „Политици”, да су Срби покушали да „подвале” савременој Европи и да јој увале себе, „једну предмодерну категорију, моноконфесионални пук”, као модерну нацију. „Европа, њена јавност, њене владе, њене политичке елите, препознале су страно тело и читав век настоје да његово етаблирање осујете”, пише Ђурђевић.

Када сам сковао и у јануару 2007. године у једном тексту у Нину употребио синтагму аутошовинизам, коју су неколико година касније почели да користе и други аутори, имао сам у виду баш ову чињеницу – логика која данас води српске аутошовинисте је идентична логици коју су деведесетих примењивали српски шовинисти, па и многи од оних који су учествовали у најсрамнијем злочину у нашој историји.

Ђурђевић је изгледа изгубио из вида да је сребренички геноцид био покушај да се „осујети етаблирање” једне, по схватању многих српских шовиниста, „предмодерне нације”. С нескривеном дозом поноса, Ђурђевић истиче да његово „разматрање може да се схвати као аутошовинизам”, али као да не примећује колико верно његова аргументација одражава баш онај шовинизам који сматра неевропским и кога се толико плаши.

Дакле, аутошовинизам не представља, како сугерише Ђурђевић, прихватање става да су Срби током деведесетих били убедљиво најгори момци на Балкану. Он нема много везе ни са „самомржњом”, што је, уосталом, у времену масовних злочина над припадницима других народа био сасвим разумљив емотивни одговор многих моралних Француза (због покоља у Алжиру), Израелаца (окупиране палестинске територије), Американаца (Вијетнам) – и Срба, током деведесетих.

Аутошовинизам је нешто сасвим друго. Он је оличен у изношењу ставова које екстремисти из редова других народа могу сасвим рационално протумачити као оправдање за пуњење масовних гробница телима сународника самоправедног аутошовинисте.

Српски аутошовинисти себе виде као људе који су се отргли „геноцидној гравитацији” традиције и културе свог народа. Да парафразирам чувену изјаву Михаља Кертеса, они националистима из редова других народа шаљу једну уверљиву и зато јако опасну, радикализујућу поруку – ако се ја као Србин бојим Срба, зашто се онда и ви не бојите Срба?

Нажалост, помињање масовних гробница у контексту балканске будућности још не представља израз претераног песимизма или фобије. Овде на свим странама и даље има шовиниста, који би да по сваку цену дограђују и поправљају крхке балканске државе и који верују да није било довољно етничког чишћења, покоља, јама и масовних гробница.

На Балкану није сахрањена лоша прошлост, током које су жртве неколико деценија касније редовно постајале убице припадника народа који је претходно уоквирен као злочиначки. „Никад више” је овде, по правилу, значило – никад више мом народу. Зато су изузетно опасни ставови интелектуалаца који геноцид у Сребреници представљају као производ српске историје или објашњавају да су злодела починили људи „контаминирани” српском културом.

Требало би размишљати макар о моралној одговорности јавних личности, које када говоре о масовним злочинима или „изазивању тектонских потреса у региону”, сугеришу да кривци нису „ништа друго него паства Српске православне цркве”, како све Србе види и сам Ђурђевић.

Нечији аутошовинизам може бити наиван, може се ослањати на изабране научне теорије, ружне истине или „становиште светске јавности”, које помиње Ђурђевић – али то не значи да ће остати невин. Одговорност би требало да процењују судови који имају довољно аутономије и храбрости да се стварно баве дубоким политичким коренима масовних злочина и установљавањем индивидуалне кривице.

Ипак, надам се да следеће генерације неће имати прилику да прате суђења и покрај кукурузишта и шумарака открију да сва „страна тела”, и бошњачка и српска, у масовним гробницама добију исти, тежак мирис. Треба бити оптимиста, иако синергија овдашњих (ауто)шовинизама вредно ради против њихове будућности.