Хучкачи су одговорнији од „интелектуално невиних”

Јер, све то по чему је Запад другачији, у хуманистичком смислу не значи напредније друштво, а нарочито не расно супериорније, зато што је сентименталност која је нешто израженија међу јужњачким народима, исто толико саставни део људског искуства. Међутим, рационалност је један од инструмената који се показује као најоптималнији за одржање доминације, а уз то политичке и технолошке супериорности. Дакле, као стереотип који садржи дозе истине, на крају, колективна емоционална интелигенција балканских народа је за пар нијанси нижа него у развијеним земљама запада. У том светлу треба посматрати рецимо другачији карактер самог национализма, који се најбоље види баш у овом тренутку на Западу, иако он није другачији на начин на који то хоће неки теоретичари, упрошћено казано западни као грађански, а источни као етнички. Он у задње време незадрживо буја и расте, он јесте популистички, али је видљива и његова рационалистичка димензија, за разлику од оног баналнијег, острашћенијег и ирационалнијег какав је у регији.

Јер, оно што се десило на утакмици између Србије и Албаније на најбољи начин показује како се манипулише са острашћеним колективитетом, и колико прецизно управо због тога може да се предвиди њихово понашање. Ово је уџбенички пример из социјалне психологије, и пандан политичким инсценацијама када „agent provocateur” смишљено провоцира одређени исход, а обично подразумева очекивану ескалацију. То чини окосницу свих психолошких и социолошких операција обавештајних, безбедносних и осталих служби, који за циљ имају да испровоцирају одређени след ствари и догађаја. Дакле поново, аргумент о почетној провокацији у односу на последице које изазива постаје потпуно ирелевантан, нарочито уколико је он моралистички. Могли би чак уместо категорије рационалног у понашању, из некакве сентименталистичке позиције Балакна увести категорију перфидног, али то опет не мења крајњи исход и последице, које су увек драматичније по оне који реагују „на прву лопту”.

Узгред, пратећи медије у оваквим ситуацијама, оно што је специфично за популарни, јавни и форумашки дискурс је неодмереност и субјективност, расизам, већ традиционално „пребрајање жртава”, лаички ревизионизам и слично. Елементарна истинољубивост хронично недостаје у постратовском амбијенту, где скоро свако има одређено трауматично искуство и хронично обитава у некој врсти аутистичне самовиктимизације. Поред тога, треба само прелистати штампу пред овакве утакмице, које су све „историјске” и „више од утакмице”, и разумеће се зашто навијачи иду до краја емоционализвани и острашћени на стадион. Тај тон одликује извештавања и после таквих утакмица, који постаје још јачи, крајње субјективан и по дифолту опет моралистички.

Чак је, и у најосетљивијем, кривичном праву, степен кривице зависи од степена умишљаја, то јест свесности актера. С тога, играчи, који се понашају популистички, углавном због страха да не буду обележени као непатриоте, су углавном незрели, и с тога „интелектуално невини”. Далеко је већа одговорност на свим другим хушкачким елементима, који то раде свесно и који имају моћ да креирају одређени духовни амбијент унутар друштва. То су пре свега медији, интелектуалци, политичка елита, традиционалне институције које уживају углед код грађана, а они штавише, у оваквим ситуацијама често показују мање одмерености, суздржаности и политичке домишљатости и рационализма, него што их има просечан грађанин или навијач.

Једна од већ препознатљивих матрица доказивања кривице супротној страни, је било указивање на то како су одређени, углавном угледни страни медији извештавали о утакмици, наравно по селективном принципу. Међутим, ако се помно погледа, оно што је у тим медијима у суштини било приметно је опет тај култур-расистички сентимент, где је наратив који стоји иза свих написа и слика, уствари онај о традиционално зараћеним балканским племенима, чији је однос хроничан, заостао и непоправљив. С тога, читава полемика и конфликт између Срба и Албанаца, постаје крајње баналан када се гледа из угла оних који Балкан виде као свој негативни цивилизацијски контрапункт. У том контексту, сав тај култур-расизам и шовинизам који постоји између самих балканских народа, којима други приписују заосталост и варваризам, на ироничан начин постаје само гротескнији.

Сфера политичког, а ово што се дешавало на стадиону спада у политичко, још од Макијавелија се одвојила од сфере моралног, а то значи и од сфере ирационалног, док се још увек не само на стадиону, већ и у самој политичкој мисли Србије и даље осети темперамент и пуки сентиментализам, који се из сфере друштвеног пресликава на политичко. На крају, оно што остаје је резигнирајућа чињеница да је читав регион затрован баналним национализмом који се у одређеним политичким приликама мобилише, постаје политички, и губи своју првобитну баналну, иконографску, паролашку димензију, и прераста у непромишљени политички авантуризам. То је нарочито опасно на постратовском простору Балкана који је карактеристичан по замрзнутим конфликтима и стога крајње подложан ескалацији. У последњих сто година, има више него довољно доказа, не само на Балкану, него и у Европи, колико брзо такозвани „нарцизам малих разлика” прераста у нацизам малих разлика.

Аутор је бивши фудбалски репрезентативац Србије

(крај)