Кад сам био у Србији...

Податак из биографије Загрепчанина Звонка Маштровића, који служи војску у Врању седамдесетих година, интересантан је можда само због тога што у Врању слуша Станишу Стошића, Паваротијаврањских песама, како су касније Станишу оценили и публика и Звонко. Тај војнички сусрет са Станишом и његовим певањем изгледа да је трајно утицао на живот нашег Хрвата.

Исти Маштровић, власник и директор издавачке куће „Нова стварност” у Загребу, јавља ми се телефоном у петак 24 октобра 2014: „На путу сам за Београд, надам се да се видимо на Сајму књига.”

Остаје забележено да се још из „југословенских дана” бави издавањем и продајом књига. Долази на сајмове у Београд редовно. Са данашњег становишта, одличан пословни потез чини средином деведесетих јер откупљује, сакупља, добија на поклон, узима са отпада, односи са рециклаже папира, из загребачких књижара, заостала ћириличка издања која у Хрватској више нико није хтео да купи. Међу тим књигама било је и латиничних издања објављених „са ове наше стране”. Хиљаде примерака не само појединачних наслова него и сабраних – целокупних дела појединих писаца из Србије и Босне смештано је у Звонкове магацине на Каптолу у Загребу, у време када је изгледало да се Срби и Хрвати никад неће измирити. После 2000. редовнодолази камионима пуним оних књига на сајмове у Београд. Плаћа царину и остале дажбине, а свој „товар” износи пред купце по ниским ценама. У првом тренутку било је невероватно видети да се на хрватском штанду продају ћириличка издања објављена у Србији, до 1990, сасвим нова, као да су сад изашла из штампарије. Био је то прави сајамски музеј штампане књиге која је носила ознаку мејд ин Србија. Тако их је вешт трговац Звонко сачувао од пропасти. Пред купцима су са својим издањима дефиловала сва некадашња велика, а тада већ пропала издавачка предузећа, али и она која није захватио вал приватизације – БИГЗ, „Народна књига”, „Нолит”, „Рад”, „Југославија”, „Просвета”, СКЗ, „Братство јединство” и друга.

У том музеју српске књиге упознајем Маштровића још кад је дошао с првим товаром на сајам.

Говорећи отворено, и на сајмовима књига пију се ракија и вино, готово као на специјализованим изложбама ових пића. И није тајна да сваки издавач, учесник сајма има своју залихукојом нуди госте. Ни Звонко није изузетак: „Шљивовица, из Прокупља од пријатеља.” Пријатељска чашица се не одбија, али следеће године на новом сајму књига у Београду опет Звонко нуди ракију из Прокупља. Више нисам био само посетилац његовог штанда него сада долазим код старог пријатеља.Слушам га како говори о Врању и Станиши, а у очима му сузе. Станиша је умро 2008. године. Наговарам га да причу снимим за радио. „Ма, пусти радио”, вели. „Да ти сипам онуиз Прокупља.” Буним се. Тражим далматинску лозу његовог родног краја. Кајкавац се увредио. „Немаш ти појма шта је ракија”, а онда следи прича о Прокупљу, Нишу, о Крушевцу, Текији и Кладову... Прича у заносу, без критичке тачке.

Види се, није читао стихове Пере Пајића: „Кад сам био у Србији, Србија је на робији...”

Вратимо се књигама. Продао је углавном Звонко оне књиге из Хрватске. Које је наслове објавила „Нова стварност” није овде тема. Али кад сам априла ове године другим поводом био у Загребу, зове ме Звонко телефоном: „Водим те на ручак код Србијанца, у ресторан на Максимиру.”

О чему смо током ручка причали није важно за овај текст, али може се претпоставити коју смо ракију пили. Док сам сркутао ону „прокупачку” која баш и није била нека „за памћење”, наметала ми се мисао: шта све Врање може да учини од човека, ако је песма права и ако је Станиша пева!

Новинар и публициста