Фасциниран људским гласом и гитаром

Када Мирослав Тадић, који већ деценијама живи и ради у Америци, допутује у Европу браћа Теофиловић искористе његово боравак на Старом континенту за неки нови концерт. Свестрани уметник који предаје гитару у Лос Анђелесу, наступа и снима са великанима светске музичке сцене, београдској публици познат по дводеценијској сарадњи са Влатком Стефановским, са Радишом и Ратком Теофиловићем прво ће 7. новембра наступити на Међународном џез фестивалу у Сарајеву а затим и пред београдском публиком три дана касније у Коларчевој задужбини.

Недавно сте са Влатком Стефановским одржали концерт на „Нишвилу”. Ових дана очекује вас београдска публика. За вас, изгледа, простор и време, не представљају препреку. Како успевате све да ускладите?

Од када сам почео да сарађујем са Влатком Стефановским крајем деведесетих година постао сам прави номад. Поред „Нишвила” овог лета смо свирали и у Мађарској, па у Осијеку, Сплиту, Скопљу, Новом Саду... Живим и предајем у Калифорнији а свирам често у Северној Америци и Европи, а поготово на Балкану, тако да сваке године пређем десетине хиљада километара, што ваздухом а што копном. Није лако све ускладити, а путовања су често заморна, али не жалим се. Велика је привилегија то што људи желе да чују моју музику и да нешто науче од мене.

Када сте, сасвим неочекивано, први пут наступили са Стефановским, да ли сте очекивали да ћете наићи на фантастичан одзив и код публике и код стручне јавности?

Нисам унапред размишљао о томе. Као и увек, концентрисао сам се на музику, комуникацију и добру заједничку енергију а одзив публике је, ево већ скоро 20 година, заиста изванредан и увек га прихватам са огромном захвалношћу.

Да ли сте тада могли да замислите да ћете са Влатком остварити плодну вишедеценијску сарадњу?

Имам велику срећу да се мој музички пут одвија веома природно и спонтано, без икаквог посебног планирања. Тако се и моја сарадња са Влатком Стефановским родила и траје већ дуго на наше обострано задовољство. Управо је изашао це-де „Balkan Fever” на коме свирамо са нашим дугогодишњим сарадником Теодосијем Спасовим уз пратњу Лајпцишког симфонијског оркестра – и то је један пројекат о коме нисмо могли ни да сањамо, а десио се сасвим спонтано.

Годинама уназад сарађујете са браћом Теофиловић. Издали сте и заједнички албум „Видарица” и удруженим снагама обрадили и неке старе песме инспирисане заједничким путовањима и концертима. Колико Вас подстиче и инспирише та сарадња. Коју поруку желите да пошаљете?

Много пажње, енергије и љубави улажем у сарадњу са браћом Теофиловић јер она ме инспирише и даје ми много простора да се изразим као свирач, аранжер и композитор. Већ одавно сам фасциниран људским гласом и улогом гитаре као пратећег инструмента тако да ми је сваки наступ са Теофиловићима велико задовољство и шанса да још нешто научим. Нашом музиком желимо да додирнемо људе на посебан начин и да их вратимо дубоким и суштинским емоцијама које сви носимо у себи али на које често, у метежу свакодневице, потпуно заборавимо.

Као класични музичар упловили сте и у воде традиционала. Свирате уз акустичну и електричну музику. Објавили сте и албум „Мирина”, са 12 песама, претежно далматинско медитеранске интонације... Колико то ви музичких живота живите?

Што више учим о музици све ми је јасније колико је она универзална и колико су стилови који су на изглед веома различити у ствари повезани. Зато све своје пројекте, који јесу разноврсни, ипак, доживљавам као део једне целине у којој се осећам комотно без обзира да ли у рукама држим електричну или класичну гитару.

На том албуму сте, уз обраде песама Арсена Дедића, Петра Граша, Зденка Руњића... извели и песму „Она се буди” „Шарла акробате”... Због чега баш њу и како се она уклопила уз остале песме?

Није ту било неког посебног плана. Већ одавно волим ту песму и сјајну енергију која зрачи из оригиналног снимка „Шарла акробате”. Свирајући је открио сам да могу да је прикажем на нови начин, да из ње извучем неку димензију која се не види тако лако и мислим да сам успео. То је мој процес код било које обраде или аранжмана који радим, укључујући и традиционалну балканску музику коју свирам са Теофиловићима или са Стефановским. Увек покушавам да пронађем и изразим неку емоцију или енергију која постоји у песми али је можда промакла другим музичарима.

Планирате ли каквим новим албумом да изненадите овдашње поклонике? Албумом на којем ће бити неки нови звук?

Управо завршавам први це-де са изванредном хармоникашицом Меримом Кључо на коме поред фолклорних тема са простора бивше Југославије свирамо и музику Бартока, Сатија и Мануела де Фаље. А ове године сам започео и сарадњу са Рамбом Амадеусом кога већ одавно изузетно ценим. Само нас двојица, unplugged – то је свакако нови звук и за њега и за мене...

С. Чикарић