За бодове и – углед

Прошле године у ово време фудбалери Црвене звезде су заостајали четири бода за Партизаном. И изгледало је да су „црвено-бели” у расулу (три пораза у осам кола, „давање” дресова навијачима после неуспеха против Вождовца, итд). 

Другог новембра 2014. Црвена звезда је на свом стадиону победила „вечитог ривала”. Ни крива, ни дужна. Аутоголом из чиста мира.

И кренуло јој је. Првенство је завршила на првом месту. После шест година.

Сада заостаје за „вечитим ривалом” и новосадским „црвено-белима” (а они баш данас деле мегдан) два бода. Дакле, када се упореди Звездин учинак је сада нешто бољи. Али...

Могућности Звездиних играча и њеног тима су поново под знаком питања. У среду су испали у Купу Србије од Рада (1:0), а данас се, опет на Обилићевом стадиону, састају с тим истим противником (13 ч).

Зато је овај сусрет од двоструког значаја за њу. Победа јој је потребна да не би заостала у борби за звање првака и да би сачувала углед. Онај који јој је преостао.

Два неуспеха у размаку од четири дана у двобоју с клубом какав је Рад још јаче би „црвено-беле” привезали за стуб срама. Кад Звезда и Партизан побеђују из кола у коло онда је то доказ да нам је лига слаба. Кад се деси обрнуто онда се на њих баца дрвље и камење.

Црвена звезда одавно није оно што је била. Али, и прошле јесени су њени играчи и управа свашта морали да издрже док нису уследиле победе. И заборавило се шта су све морали да преживе Милијаш, Мрђа и готово сви они играчи за којима се сада жали што нису у Звезди.

Испадање у Купу, макар то била и осмина финала, и то што Звезда није на првом месту на табели нису разлог за праву бригу. Они су само видљива последица бољке која се не лечи, али која није неизлечива.

У Звезди, као и у осталим нашим клубовима и репрезентацији, све се своди на тренутни учинак. Кад се победи све је у најбољем реду, чак и ако је она производ случаја, а не сопствене игре.

А има шта да се критикује и кад се победи, као што има нешто да се похвали и кад се изгуби. На жалост, такав приступ је врло редак. Победа саму себе хвали, пораз сам себе куди.

Црвена звезда слабо игра. За још већу бригу је што игра слабије него на почетку сезоне.

Најлакше је, што се и чини, да се прстом упре у тренера и фудбалере. Међутим, питање је да ли они могу боље.

Не зато што су такви какви су, него због околности у којима се налазе. Црвена звезда је променила толико тренера, толико начина игре, да онај играч који је у њој две-три године сваке сезоне, па и полусезоне, мора да избрише из главе оно што је дотад вежбао и да се привикава на нешто сасвим другачије.

А сврха тренирања је – уигравање. Да на утакмици бар неко зна шта да очекује од саиграча код кога је лопта, као и да он може, ако треба, везаних очију да је упути некоме.

Али, да би тако могло да се игра потребно је не само време, него и сталност. Да се концепција игре не мења како се промени тренер, него да се развија. Постепено.

Да је оно што се научи у подмлатку применљиво кад се уђе у први тим. Или да првотимац не мора да заборави оно што је вежбао пре две године и да почне од нуле.

Рад ће у данашњи окршај да уђе с много више самопоуздања него у среду. То може да буде његова велика предност, али и скривена опасност, јер превелика вера у себе може да да лажну слику о сопственим могућностима.

Данашња утакмица показаће какви су и једни и други у непредвиђеним околностима. Како ће Рад да носи бреме фаворита, јер је, после победе у међусобном мечу од пре четири дана, у неку руку у тој улози против Звезде, а она колико јој треба да устане после неочекиваног пада.

И. Цветковић