Мoжда је највећи проблем у политичарима

Српски политичари на власти нису увек у историји благовремено уочавали опасности које су долазиле од страних сила. Власт су користили не да би се одговарајуће заштитили, већ да би остварили своје личне заблуде, на пример идеолошке, и материјалне користи. Испуњени личним заблудама и мислећи само на своје користи, спољну политику су гледали кроз маглу. Најновија прошлост управо то илуструје: борећи се и после 1989. за бољшевички социјализам и против САД и ЕУ, и за своје користи, политичари на власти су довели Србију у безизлазну ситуацију.

Који је разлог у недавној прошлости довео до изразито негативне америчке и европске политике према Србији? Разлог треба тражити у инсистирању евроатлантских политичара на превази сопствене идеолошке заслепљености у односима са Србијом. Разлог међутим треба тражити и на српској страни, и то у особеном "коду" српских политичара. Невоље за Србију су настале онда када је Запад форсирао политику "демократизације". Српска страна тада није у довољној мери узимала у обзир политичку реалност и на изазове је реаговала политиком "спор је могуће решити само ако се иде на све или ништа" што је довело до невоља.

Србија је могла да "изађе накрај" са САД и ЕУ да се деведесетих година ,,аналитички" темељно припремила и да се потом одлучила за адекватну политику. Али поставља се питање да ли је то тада било могуће, будући да Срби поседују свој "код" по коме се управљају и воде политику? Тешко, пошто у најмању руку код половине српских политичара (а управо је тада та половина била на власти) "српски код" не садржи само нормалан национални идентитет, већ и неспособност да се уоче опасности, и да се признају сопствене грешке. Одлике тог "српског кода" су осим тога и запостављање личних веза између српских и страних политичара као и способност везивања за политичке заблуде, негирање стварности, инсистирање на превази сопствене политике и на политичким поделама.

Новоизабрани председник парламента верује, како је недавно објашњавао у једној емисији, да су поделе које постоје у Скупштини непотребне и да у друштву не постоји ниједан основ за подељеност, па према томе, ни за подељеност међу посланицима. Ако је мислио да то није добро за Србију онда је у праву, али ако је сматрао да не постоји основ за поделе, онда се нажалост мора казати да тај основ постоји.

Основ, односно узрок за подељеност се налази у различитостима у "емоционалном склопу" и код посланика и код бирача. Највеће мане "српског кода" јесу вероватно дебеле наслаге лоших историјских интерпретација и заблуда.

Судбина грађана зависила је, и зависи и данас, од политичара, а знање или незнање у вођењу успешне политике од "кода" политичара. Тај "код" је политичарима често сугерисао да када једном одаберу пут не гледају куда ће стићи или да када одаберу свог вођу више не питају куда их води.

Интерпретације и предрасуде из протеклих времена остају трајно у главама пошто се усмено и писано преносе на следеће генерације. Осим тог преношења, "тип понашања" се и наслеђује. Свакоме је јасно да политика не настаје само из тога шта око (читај памет) управо види, већ и из наслеђеног емоционалног. А у наслеђеном "емоционалном склопу" урезано је одређено понашање из прошлости и исцртан је "код" који одређује начин реаговања. Интерпретације, предрасуде, и начин размишљања и понашања нису у свим политичким групацијама једнакомерно распоређене, па према томе не могу да буду ни исте. Неке од група су прави заробљеници сећања и заблуда. Оне су ништа друго до "заробљеници својих кодова". Из тога произилази закључак да су покушаји тих група да раде на заштити заједничких интереса и на стварању перспективније будућности земље далеко више нада, него могућност.