Опет смо прогутали мамац

Много нам се често дешава да нас испровоцирају. И онда урадимо баш оно што су провокатори и хтели. Као на недавној утакмици Србија – Албанија у квалификацијама за Европско првенство у фудбалу.

Зато смо се и нашли на оптуженичкој клупи. И још имамо од раније много путера на глави.

Минут 41. асоцира на годину 41.

Само по себи је јасно да је застава такозване Велике Албаније у Београду, над игралиштем, провокација и то политичка. Они који су то смислили вероватно су рачунали с тим да ће крв да нам удари у главу и да ћемо да урадимо нешто због чега ће репрезентација Албаније имати повод да напусти утакмицу.

Она и њени адвокати, како прави тако и дрвени, трубе о ономе што њима одговара – о упаду наших навијача на терен. И што је међу њима један на много лошем гласу од Ђенове пре четири године.
Али, ето, он и неколицина њему сличних су осетили потребу да бране достојанство Србије. Уефа је то оценила тако што је, поред Албаније, казнила и нас.

А шта би било да нисмо, по ко зна који пут, прогутали мамац? И да није дошло до оног белаја? Званични представник нашег савеза је могао да делегату Уефе на утакмици скрене пажњу на то што лети изнад игралишта. У записник или у некој другој званичној форми могло да је се објасни шта то значи. Рецимо, да се пуштање заставе „Велике Албаније” баш у 41. минуту утакмице повеже са стварањем фашистичке Велике Албаније 1941. године.

Можда Уефа то не би тако протумачила. Али, бар не би имала за шта да нас кажњава. У Ђенови су дивљали само наши навијачи. Италијански нису и италијански савез није кажњен.

Ми покушавамо да објаснимо да смо били изазвани. Као и они који су с трибина утрчали на терен да деле правду.

Право је питање зашто савез нема снагу или одговарајућег савезника да таквима спречи долазак на утакмице? Тиме би заштитио себе и репрезентацију.

И наши играчи су склони да учине нешто што може њих или екипу скупо да кошта. Нико од нас не може мирно да гледа крпу која подсећа на најгоре раздобље у историји човечанства, а посебно нашег народа, али фудбалери треба да се уздрже да од зла не направе горе. Ако хоће да се освете, и то достојанствено, нека дају противнику три-четири гола.

Код нас се, на жалост, пропушта да се од малих ногу с играчима ради на њиховој психолошкој снази. То се видело не тако давно на утакмици наших нада с Енглезима у Крушевцу. И тамо смо насели на провокације.

Увек нам је други крив

И тако ваљда још од Светског првенства у Монтевидеу 1930. када су нам, по казивањима која су стигла до нас, у полуфиналу Уругвајци дали гол када је полицијац вратио лопту у игру. После тога су наши играчи психолошки пали и изгубили са 6:1.

Примера када смо ми оштећени можемо да истресамо из рукава. На пример, када је против нас на Светском првенству 1982. у Шпанији досуђен пенал за домаћина, иако прекршај уопште није био у шеснаестерцу.

И сваки наш клуб може да наведе да је био покраден на међународној сцени. А тек на домаћој...
Најсвежији пример: да ли је Партизан дао гол Војводини после офсајда? Голман Новосађана Милинковић-Савић је „Спортском журналу” казао да је видео да је Шкулетић био у офсајду и да верује само себи и својим очима.

Да ли је био офсајд или не нека остане по страни (то ни на снимку с бочне стране није јасно). Али, немогуће је да голман види да је на тридесетак метара чеоно од њега противнички играч неколико центиметара у офсајду.

Милинковић-Савић је врло млад и пред њим је каријера у великој фудбалској земљи. Оваквим нелогичним изјавама може у иностранству да нашкоди себи.

На то вероватно нико неће да му скрене пажњу. Нама је увек неко други крив. За то има очитих примера баш на скорашњим дуелима Партизана и Војводине. Пролетос су Новосађани дали гол из пенала, мада је спорни догађај био ван казненог простора. Тада се нису освртали на тај детаљ. „Црно-бели” су, напротив, вапили до неба да су жртве завере.

У финалу Купа Србије 2011. није досуђен пенал за Војводину. Партизан се тада није бавио тиме, него је осуђивао што је његов противник напустио терен због тога. Новосадски „црвено-бели” су, међутим, громогласно оптуживали да им није дозвољено да освоје трофеј.

И савез и клубови догађаје тумаче површно и онако како им одговара у том тренутку. Зато се проблеми не решавају, па стално сударамо с истима.