Социокултурни расизам у Србији

Класно раслојавање друштва, као последица тзв. транзиције из социјализма у капитализам, неминовно се одражава и у свести друштвених актера. Махнито друштвено раслојавање доводи до ерозије некадашње уједначене свести. Друштво се више не доживљава као заједница људи који са једнаким правима учествују у његовој изградњи, већ као арена у којој се одвија борба за опстанак и у којој је „природно” да немају сви једнака права. Натуралистичке метафоре широко продиру у јавни говор разарајући политичку заједницу и јачајући претполитичко стање у коме је човек човеку вук и у коме влада борба свих против свих, а не солидарност. Када живот постане врхунски закон, испражњен од сваке вредности сем оне да се у борби за живот преживи, заиста је природно што се у нашој свести појављују они Други, они који угрожавају наш животни простор и против којих морамо, самим тим, да се боримо. Они су претња за наш опстанак, за несметано испољавање наше животне енергије и стога њихова права делују сумњиво. Према њима односимо се с презиром или, најчешће, са гађењем. Тиме су на друштвеној сцени расизму широм отворена врата. Овај расизам прикривен је ватреним полемикама које с времена на време доминирају у нашој јавности, у складу са дневнополитичким потребама ове или оне групације и у којима је та појава искључиво у вези са питањем односа према другим расама. Расизам је, међутим, појава у којој се неке друштвене групе третирају једноставно као нижа природна врста, као скупине подљудских јединки без обзира на то да ли је реч о другој раси или другој класи. Тако се може говорити о својеврсном социокултурном расизму, и о њему је овде реч. У овом облику, он је далеко присутнији од оног на који нам се нападно скреће пажња. А с обзиром на то да је прећутан и да се интензивно шири, проблем је утолико већи и зато га ваља разоткрити.

Овај расизам ваља се по Интернет форумима и блоговима оних који себе виде као авангарду модернизације, у њиховим новинама и јавним наступима. Он избија на површину када један познати режисер себи дозволи да сликовито описује (не)људски изглед присталица другачијих политичких ставова или када се одређене новине пуне сликама старих људи, такође, присталица другачије политике, на чијим лицима се види патња, а чија је нескривена порука „види ове на шта личе”. У целини узев, они који више нису у пуној животној снази, они који немају факултетску диплому, и они који су се задесили да не живе у граду бивају обележени као нижа раса према којој се треба односити са мржњом и гнушањем. Наспрам старих, необразованих и руралних стоје хорде младих, образованих и урбаних који ове прве виде као препреку у борби за опстанак, са којом се треба на овај или онај начин обрачунати. Политичка воља првих, таквих какви „по природи” јесу, не може бити легитимна и њихово право гласа је стога крајње упитно. Иза заглушујуће вике о „модернизацији” и „демократизацији” крије се тако њихова супротност, ретроградни социокултурни расизам који дели грађане на оне првог и оне другог реда. Највећa бизарност у свему je чињеница да се неретко ове снаге, у стању потпуне политичке конфузије, себи или другима чине као „левичарске”?!

Да овај синдром све више узима маха показује жалосни перформанс који су на Тргу Републике организовале неке студентске и омладинске организације са циљем да мотивишу младе да у што већем броју изађу на изборе. У скаредној представи могли смо видети како студенти, преобучени у пензионере и сељане, спречавају младе да дођу до гласачких кутија. Крајња поента изражена је на полеђини пропагандног летка: „Да ли ти желиш да о твојој будућности пресуђују они којима је свеједно у каквој ћемо земљи да живимо у наредних пет година? Они који су ионако најбоље године већ проживели!”. У основи ове настране логике је уверење да је старима свеједно, јер су ионако при крају живота (можемо да питамо зашто уопште живе када су „најбоље године већ проживели”), да је сељанима, такође, свеједно, јер ионако не живе у „правој” животној средини (урбаној) и да је необразованима свеједно, јер не могу, као такви, да осете благодети савременог живота који се заснива на образовању. Све у свему, нејасно је зашто уопште постоје, а нарочито зашто имају право да гласају.

Ови симптоми друштвене патологије који бујају на таласу актуелне транзиције сведочанство су трагичног слома некадашњих друштвених идеала. Док су млади и образовани некада истицали вредности социјалне правде, данас су доминантне социјална дискриминација и сегрегација, а друштвену солидарност са презренима и пониженима заменило је незадовољство спрам њих. Некада су се водиле борбе за другачији, бољи свет, данас се исцрпљујемо у борби за опстанак у овом свету, имајући пред собом белу шенгенску визу као испуњење највиших идеала. У сулудој трци ка том циљу уништене су универзалне вредности људске еманципације. Уместо да коначно закорачимо у царство слободе, вратили смо се назад у варварство класне експлоатације и социјалног расизма.

наставник филозофије