Динамична представа

Коначно се догодила дуго прижељкивана сарадња Београдске опере и Сава центра па је Вердијева „Аида” изведена на великој сцени која омогућава огромном ансамблу да се креће, игра, глуми.

Одличну режију потписује гост из Аустрије, Карел Дргач, који није оставио ни за тренутак празног ход и неурађене детаље, тако да, иако нема бројних процесија и животиња на сцени, као у највећим светским амфитеатрима и театарским кућама (изузев једног живог коња који је изазивао општи страх) све је импресивно, монументално, допуњено светлом, бакљама, упечатљивим костимима (додуше из неке од бивших представа), са два оркестра, једним додатим на балкону дворане.

Користећи максимално играчке нумере (кореографија Константин Костјуков) редитељ је начинио динамичну представу у којој се ликови и радња логично крећу и развијају, а није оспорио музичке, посебно вокалне захтеве нити тражио од солиста немогуће. Ипак, они глуме, певају седећи, клечећи, а хорске групе нису само део хорске масе већ су добили диференциране улоге свештеника, судија, робова и слично. Поставка је пријатна за гледање, пристаје Сава центру, без обзира на веома дискутабилне појединачне вокалне учинке за које смо сигурни да би на мањој сцени Народног позоришта, били много убедљивији. Неуравнотеженост певања огледала се у фрагментима које смо чули и великом делу деоница које су се негде губиле, у терцетима и дуетима у којима се сваки глас чуо понаособ, нигде сливености и хармоније!

То губљење звука, посебно у скоро маркираним пијанима Ане Рупчић (Аида) и повремена несигурност и неиспеваност у деоници Хон Лиа (Радамес) избегнути су у наступу Јелене Влаховић (Амнерис) сигурнијег наступа, посебно у завршним сценама.

Хор делује визуелно и поставком на сцени и огромном улогом у делу, али не и звучно и консолидовано до краја. Уз проблем појединачног звука, повремено се и хорски ансамбл чује у делимичним наступима, а не у узаврелој, снажној и јединственој хорској маси.

Претерано амбициозне замисли претиле су у једном тренутку да зауставе представу, јер се два ансамбла, онај на сцени и на балкону, тешко усаглашавају. За све то потребно је много више вежби, проба, рада и напора.

Диригент Јоханес Харнајт највише пажње посвећује раду са оркестром и он звучи солидно, а неизбрушено, што значи да тути деонице, као и херојске теме имају коректност и интонативну тачност, али се у детаљима и солистичким наступима очекује више израза и топлине.

Публика у Сава центру, у импресивном броју од 5.000 посетилаца за две вечери, најсрдачније и дугим аплаузом поздравила је балетски корпус, са пуним правом, јер је он добио и могућност и зналачку руку да изађе у први план. Премијери није погодовао термин (четвртак ипак није дан за овакве спектакле) па смо и ми остали ускраћени за прву поделу до најављене следеће, мартовске представе.

Вердијева „Аида”, која нема ниједан неинспирисани такт музике, када није спектакуларно постављена на сцени, није ни вредна поставке. Ова је Београду била потребна.